-Bežične komunikacije-

Bežične komunikacije Kao što i samo ime ukazuje, za potrebe prenosa informacije izmedju mrežnih komponenata, bežične komunikacije koriste bežične konekcije. Postoje četiri glavna sredstva koja se kod bežičnih komunikacija koriste za prenos informacije, a ona se baziraju na: 1. radio-prenosu, 2. mikrotalasnom-prenosu, 3. satelitskom prenosu, i 4. optičko-infracrvenom prenosu. Dva glavna pravca u razvoju bežičnih komunikacija, zadnjih decenija, su se izdvojila. Prvi se odnosi na popularne celularne-mobilne (cellular mobile) mreže i servise, obično namenjene da podrže govorne komunikacije. Drugi pravac je bio orijentisan ka razvoju radio-baziranih fiksnih-bežičnih (radio based fixed wireless) tehnologija kakve su WLAN, WPAN, WMAN, i WSN prvenstveno namenjene da podrže prenos tipa komuniciranje podacima.

Klasifikacija bežičnih komunikacija Bežične mreže se mogu klasifikovati na osnovu većeg broja kriterijuma, uključujući: a) geografsku pokrivenost b) nivo mobilnosti c) dozvoljeni spektar zračenja Mi ćemo se držati kriterijuma koji se bazira na geografskoj pokrivenosti, kod koje se mreže mogu podeliti na: WWAN (Wireless Wide Area Networks) WMAN (Wireless Metropolitan Area Networks) WLAN (Wireless Local Area Networks) WPAN (Wireless Personal Area Networks) Mreže na licu mesta, Senzorsko-zasnovane mreže (Near field, Sensor-based networks)

Klasifikacija bežičnih komunikacija

WWAN Ove mreže obezbedjuju drektnu konekciju za širu oblast, uključujući različite oblasti i gradove. Najviše korišćene mreže ovog tipa su razne familije mobilnih radio-celularnih mreža počev od 1G, 2G, i 3G, koje koriste različite mobilne tehnologije i servisne implementacije, kakve su AMPS, GSM i CDMA. Celularni mobilni sistemi koriste uredjaje instaliranih na zemlji i ostvaruju direktno horizontalno RF-zasnovano bežično povezivanje. Satelitske mreže pripadaju istoj klasi (misli se na široku oblast pokrivanja- wide area), ali ostvaruju globalnu pokrivenost (za razliku od celularnog predajnika ostvaruje lokalnu pokrivenost). Kod satelitske komunikacije razlikujemo dva tipa prenosa: od zemlje ka satelitu (uplink); i od satelita ka zemaljskim stanicama, ili individualnim korisnicima (downlink).

WMAN Ove mreže ostvaruju direktan široko-pojasni pristup ka fiksnim bežičnim mrežama u okviru neke šire oblasti (veći grad, tj., metropola). Prve WMAN tehnologije su bile LMDS (Local Multipoint Distributed Service) i MMDS (Multi-channel Multipoint Distributed Service). Najvažnija WMAN tehnologija je svakako WiMAX (Wireless Metropolitan Area Exchange). To je bežična tehnologija tipa direktna vidljivost (direct line-of-sight wireless access technology) koja predstavlja alternativa za širokopojasne local-loop servise. Za prenos koristi spektre od 2.5, 3.5, 5.3, i 5.8 GHz.

WLAN Ove mreže omogućavaju lokalni prenos podataka i govora ka deljivim resursima kakvi su serveri, štampači, ruteri, i PBX-ovi, u okviru ograničene oblasti neke organizacije. Uspeh WLAN-ova se zasniva na širokoj rasprostranjenosti LAN tehnologija. U Evropi se koristi WLAN standard nazvan HyperLAN standardizovan od strane European Telecommunications Standard Institute (ETSI). Tekuće su implementirane tri IEEE specifikacije: 802.11a, 802.11b i 802.11g. Najpopularniji medju njima je 802.11b poznat kao Wireless Fidelity (Wi-Fi) ili Wireless Ethernet. WLAN radi na jednom od nelicenciranih frekventnih opsega od 2.4 GHz, 5.6 GHz, 1.9 GHz, ili 900 MHz ( tačnije 902- 928 MHz) sa dometom do 100 m.

WPAN Ove mreže obezbedjuju bežičnu konekciju različitim uredjajima u okviru ograničene oblasti boravljenja korisnika (recimo stan). Takodje poznate kao mreže za kućno-umrežavanje WPAN-ovi su namenjeni da integrišu i standardizuju korišćenje kao i interakciju različitih kućnih uredjaja (recimo onih namenjenih za zabavu) kao i električnih uredjaja (kakvi su šporet, TV aparat, erkondišn). Nekoliko standarda postoje za WPAN-ove, uključujući IEEE 802.15 WPAN Bluetooth/ZigBee i drugi. Bluetooth radi u frekventnom području od 2.4 GHz poznat kao Industrial, Scientific and Medical (ISM) band (od 2.4 do 2.4835 GHz) sa maksimalnom brzinom prenosa od 3 Mbps. ZigBee je definisan standardom IEEE 802.15.4 i radi u opsegu od 1 do 100 m pri vršnoj brzini prenosa od 128 kbps-a.

Mreže na licu mesta, Senzorsko-zasnovane mreže Ovim mrežama se ostvaruje komunikacija izmedju uredjaja instaliranih na licu mesta procesa koristeći pri tome radio frekventnu identifikaciju i ultra-široko-pojasni prenos (ultra wide band transmission). Tri tehnologije se koriste u ovoj oblasti bežičnih komunikacija: Radio Frekventna Identifikacija (Radio Frequency Identification- RFID). Ultra Wide Band (UWB) radio tehnologija Near Field Communications (NFC)

Podela bežičnih mreža u odnosu na pokretljivost komponenata U odnosu na relativnu poziciju mrežnih komponenata, bežične mreže se mogu podeliti na: a) fiksne bežične mreže, i b) mobilne bežične mreže. Kod fiksnih bežičnih mreža mrežne komponente ostaju na fiksnim pozicijama. Najveći broj tehnologija koje su svojstvene za WLAN, WMAN, WPAN i mreže na licu mesta spadaju u ovu kategoriju. Kod mobilnih bežičnih mreža mrežni terminali su mobilni. Ove mreže se koriste kod celularnih mobilnih tehnologija i u nekim slučajevima kod WLAN-ova i WMAN-ova, tj, kod nomadskog WLAN-a i mobilnog WiMAX-a.