Литература Беговић, Б., (2011) Институционални аспекти привредног раста, ЦЛДС и Службени гласник, Београд; Јовановић, А., (2008), Теоријске основе економске анализе права, Правни факултет у Београду; Јовановић, А., (1998), Увод у економску анализу права, Правни факултет, Београд; Williamson,O. i Vinter,G.S., (2000), Priroda firme, C1D, Podgorica; Koуз, Р., (Coase, R. 1960), Проблем друштвеног трошка, Економски анали, (2004),  Београд; Posner, R. A., (2011), Economic Analysis of Law, Walters – Kluwer, Austin, Boston, Chicago, New York; Cooter, R. and Ulen, T., (2004), Law and Economics, Addison-Wesley Longman, Reading Massachusetts, Menlo Park California, New York, Harlow England, Omtario, Sydney, Mexico City, Madrid, Amsterdam; Ippolito, R.A., (2005), Economics for Lawyers, Princeton University Press, Princeton and Oxford; Pejovich, S., (ed.), (1997), The Economic Foundations of Property Rights, Edward Elgar, Cheltenham, UK;

Економска анализа права Право и економија – Law and Economics Економска анализа права је примена економске теорије на анализу процеса креирања права, правних процедура, примене права и последица које правне институције имају на економске и друге друштвене појаве. Економска анализа права примењује микроекономску теорију, пре свега теорију цена, статистичке методе и емпиријске технике. Економска анализа права је дисциплина која проширује традиционално схватање права које се заснива на појмовима правде и правичности, тако да укључује и економско резоновање, односно критеријум економске ефикасности. Економска анализа права као дисциплина потврђује имперјализам модерне економске теорије јер се данас економска терија незаобилазно примењује и изван тржишта као традиционалног подручја примене економске теорије.

Позитивна и нормативна економска анализа права Право као предмет економске анализе: Правне одлуке и одлуке о праву су као тржишни избори. То може да се тврди јер право намеће имплицитне цене доносиоцима одлука. Позитивна економска анализа права је употреба техника економске анализе у анализи права, његовог креирања и примене. Нормативна економска анализа права се дефинише као дисциплина која препоручује употребу економских принципа у креирању материјалног и процесног права.

Економски имперјализам Економска анализа права је показала да се економски појмови могу плодотворно користити у анализи и објашњењу права, и то свих области права, а не само својине, уговора већ и уставног права, кривичног права, управног права, породичног права, процесних права и тако даље. Свака област права преко подстицаја и трошкова уређује економско али и свако друго понашање, па дакле експлицитно или имплицитно одређује дистрибуцију доходака и богатства. Зато је економски приступ праву постао начин анализе не само економског права, већ и анализе права у оним областима које се не односе на експлицитна тржишта, односно на правно уређивање економије. Економски појмови – цене, трошкови, користи, понуда, тражња, ефикасност и други – су захваљујући економској анализи права почели да се користе не само у области економског права, већ и у оним областима права које не уређују експлицитна тржишта. Термин ефикасност је захваљујући економској анализи права ушао у правну терминологију. Заговорници ефикасности боре да ефикасност добије већи значај у објашњењу права, као и разумевању односа ефикасности и правде.

Правници и економска анализа права Ефикасност и правда “Економска наука је моћно оружје за анализу великог круга правних питања али већина правника и студената права - чак и врло способних има тешкоћа у повезивању економских принципа и конкретних правних проблема”.[1] [1]Posner, R. A., (1998), Economic Analysis of Law, Little Brpwn and Company and Company, Boston, Toronto, London.

Економисти и економска анализа права „У области економије, сваки поступак, навика, институција, или закон не изазивају једну, већ низ последица. Само је прва од свих тих последица тренутна; она се манифестује истовремено када и узрок и – види се. До осталих се долази постепено и оне се не виде, а било би корисно да се предвиде. У томе и јесте разлика између лоших и добрих економиста – први узимају у обзир видљиве последице, а други не само њих већ и оне које је неопходно предвидјети. Та разлика је огромна стога што за директним последицама, уколико су повољне, касније обавезно слиједе штетне – и обратно. Из овога слиједи да лош економиста тежи за малом тренутном коришћу за којом ће услиједити велико зло, док прави економиста тежи за великом коришћу – по цијену извесних привремених нелагодности.“ Bastiat, F., (2001), Ono što se vidi i ono što se ne vidi, (Esej napisan 1850. godine), Institut za strateške studije i prognoze, Podgorica, str. 15.

Институције, право и економија Институције су темељ друштвеног поретка и чинилац његове стабилности. Док институције једног поретка добро функционишу, и сам поредак траје. Друштвени поредак се не може променити а да се не промене његове кључне институције.

Институције Институције су правом, обичајем и моралом установљене везе и правила понашања у међусобним људским интеракцијама које се понављају. Институције имају одређене економске ефекте. Економија и право којим се данас најчешће креирају институције делују у истом послу - доношења ефикасних индивидуалних одлука о алокацији ресурса и у ефикасном повезивању ових одлука. ТРЖИШТЕ ИНСТИТУЦИЈА - Институције могу настати спонтано-ендогено на тржишту институција у процесу селективне еволуције и онда их право "усваја" и формализује. СОЦИЈАЛНИ ИНЖИЊЕРИНГ - Други начин настанка институција је социјални инжињеринг којим се институције егзогено намећу људима.

Институције и њихово установљавање нису бесплатни За усвајање правних правила, њихову примену, одржавање и њихову заштиту троше се ресурси. Трошкови се односе на сам поступак доношења закона и других прописа, контролу примене закона и заштиту (војска, судство, полиција). То су трошкови установљавања и одржавања институционалног, и у његовом оквиру правног система. Поред ових трошкова који настају у погледу избора институција, постоје и трошкови избора у погледу употребе ресурса. То су трошкови тражења могућности за њихову употребу, односно тражење партнера за размену, трошкови преговарања и склапања уговора са будућим партнером, трошкови надзора и контроле извршења уговора. Поменуте две групе трошкова - за избор институција и за избор употребу ресурса - су трансакциони трошкови.

Право као капитално добро Право као данас најчешћи начин креирања институција се може разумети као капитално добро. Право за дужи период пружа услуге у облику информације шта су преовлађујућа правила понашања, односно шта јесте а шта није дозвољено. Правна правила застаревају, амортизују се, замењују се новим и акумулирају се нова правила. Застаревање је производ промене у окружењу које смањује вредност услуге коју нам информација (право) пружа. Од степена застаревања зависи и стопа замене правних правила. Неки аутори својство капиталног добра приписује прецедентном праву. Они сматрају да је прецедентно право економски ефикасније од европско-континенталног. Видети Posner, A.R., (1992), Economic Analysis of Law, Little, Brown and Company, Boston, str. 519-548. Стопа амортизације није функција вредности кaпитaлнiх добaрa. Илустративан пример јe дa кoмпjутер зaстарева бржe oд шрафцигера.

Подсетник: Фундаментални економски појмови и принципи значајни за економску анализу права Ресурси су ретки. Методолошки индивидуализам: Појединац и његове одлуке су предмет економске анализе. Појединац доноси одлуке у сопственом интересу, односно максимизира сопствену корисност. Економија је наука о рационалном избору. Понуда и тражња су основни инструменти економске анализе. Економска наука прави разлику између обрачунских и опортунитетних трошкова. Трансакциони трошкови су један од фундаменталних појмова Ресурси се крећу ка најефикаснијим употребама, односно алоцирају се у употреби где је опортунитетни трошак најнижи. Ефикасност подразумева да су ресурси искоришћени у употреби где је њихова вредност највећа: Парето оптималност и Калдор-Хицкс компензациони тест

Школе економске анализе права – идеје, концепција, методологија Неокласична и неоинституционална економија – разлике и повезаност, редефинисање и промена конвенционалних претпоставки анализе; Тржишно орјентисане школе Чикашка школа Неоинституционална економија Економија трансакционих трошкова Економија својинских права Економија уговорног приступа Економија - приступ социјалних норми у најширем смислу Теорија јавног избора Аустријска школа Нетржишно орјентисане школе Институционална економија (хетерогене школе) Економија благостања

Својина, право и економија У суштини, економија је студија о својинским правима над ретким ресурсима ... Алокација ретких ресурса у друштву је одређивање права на употребу ресурса... економско питање, или како цене треба одредити, је питање како ће својинска права бити дефинисана и размењена, и под којим условима.[1] [1]Furubotn,E.G., i Pejovich,S., (1972), Property Rights and Economic Theory: A Survey of Recent Literature, Journal of Economic Literature, br. 4, str. 1139.

Својина у праву и економији Својина је најшира правна власт на стварима под ограничењима одређеним законом. Својина је правна институција која је настала као последица реткости ресурса. Реткост је чињеница која ствара конкуренцију (такмичење) људи у присвајању ретких ресурса. Такмичење људи може да се одвија по различитим критеријима - насиљем, првом који стигне (ко пре девојци њему девојка), на основу лепоте или онако како је данас уобичајено путем добровољног уговарања на тржишту. Свако еконoмскo дoбрo/ресурс се мoжe схватити кao скуп правa (oвлaшћeњa) кoјa инфoрмишу људe o правилима игре под којима могу да максимизирају своју корисност. Овакво схватање јасно указује да право и економија делују у истом послу повезивања индивидуалних одлука у алокацији ресурса и оно представља теоријски оквир за економску анализу права.

Својинска овлашћења и ефикасност Правници говоре о праву својине које власника овлашћује да ствар (ресурс) држи, користи и њоме располаже. Економски гледано власник има право да доноси одлуке о употреби ствари (да врши избор како ће употребити ресурс, односно да управља и контролише), да присваја приносе од њене употребе (да учествује у расподели), као и да располаже са претходна два овлашћења или пак са сва три заједно (да учествује у размени). За ефикасну употребу ресурса је одлучујући распоред својинских овлашћења, односно како су подељена овлашћења држања, коришћења и располагања између различитих лица. На основу распореда својинских овлашћења, економисти говоре о различитим облицима својине и о томе какве су последице различитих својинских облика на ефикасност.

Приватна својина - пуна или неумањена својинска права Приватну својину обележавају: 1. Јасно одређена својинска овлашћења која служе као систем информација о самим овлашћењима, ограничењима тих овлашћења и казнама за непоштовање и нарушавање овлашћења; 2. Симетрија награди и казни које произлазе из својинских овлашћења и приписују се власнику; 3. Преносивост својинских овлашћења Власник може да пренесе сва три својинска овлашћења или само нека од њих. 4. Власници стварно могу да користе својинска овлашћења, односно право својине је у пуном обиму примењиво. Ове четири карактеристике омогућавају разликовање власника у формално-правном смислу од власника у економском смислу. Власник у економском смислу јесте лице које фактички користи својинска овлашћења.

Преносивост и капитализација будућих приноса Преносивост омогућава капитализацију будућих приноса од употребе продуктивних ресурса. Капитализација показује будуће последице неке одлуке о употреби продуктивног ресурса на садашњу вредност ресурса. Када власник ресурса одлучује о његовој употреби, одлуку доноси данас док ће последице (добици или губици) те одлуке сносити у будућности. Типичан пример су одлуке које се тичу пословања предузећа. Преносивост својинских права омогућава да се капитализација одвија лако и јефтино, односно да се прода право на будуће приносе

Ограничење приватне својине Ограничења постављају препреке размени својинских права, па према томе и кретању ресурса. Наиме, пуна својинска права омогућавају лаку размену и тако снижавају трошкове размене и производње. Не може се генерално закључити да су сва ограничења својинских права неефикасна јер се нека ограничења постављају на бази економских разлога. То је емпиричко питање. Ипак, може се закључити да трошкови расту и да се ефикасност умањује како број ограничења расте. Пример: приватизациони прописи. Нека ограничења приватне својине су економски ефикасна јер би без њих трошкови били већи упркос томе што права нису ограничена. Дешава се да су пуна својинска права у супротности са нечијим другим правима или са обичајним или моралним нормама, па би њихово коришћење водило већим трошковима од користи које настају. Тада би постојала неспутана тржишта на којима се размењују својинска права, али и могући трошак реакције оних чија су права угрожена.

Својинска права и реткост ресурса Својинска права се размењују на тржиштима - роба, рада, капитала и финансијским. Зато кажемо да су тржишта скуп уговора на којима се размењују својинска права. Само приватносвојинска права се могу размењивати на тржишту у добровољној размени. Између својинских права и реткости ресурса постоји јасно дефинисана веза. Јасно дефинисана и преносива својинска права покрећу ресурсе ка најефикаснијим употребама. Тако се релативизира проблем реткости. На тржишту правних институција, приватна својина је издржала тест времена и показала да најбоље повезује систем казни и награда за донете одлуке, односно користи и трошкове и тако даје најбоље подстицаје за ефикасну употребу ресурса. Приватна својина подстиче самоодговорност сваког појединца.

Нејасно дефинисана својинска права: јавна добра и колективна својина Нејасно дефинисана својинска права: јавна добра и колективна својина Уколико је неко добро слободно - бесплатно, односно уколико на њему нису успостављена јасна својинска права, очекивана последица је да ће такво добро карактерисати: 1. прекомерно (без ограничења) трошење, 2. подинвестирање-нема подстицаја да се инвестира 3. неефикасна алокација ресурса - инвестирање у употребе где су ресурси мање продуктивни. Бесплатни ресурси постоје зато што трошкови дефинисања својинских права превазилазе користи које би настале дефинисањем својинских права. Другачије речено користи које би настале због промена у начину трошења, инвестирања и алокацији ресурса када би својинска права била дефинисана, су мање од користи које дају бесплатни ресурси.

Колективна својина Из историје: друштвена својина Колективна својина је облик својине за који је карактеристично да одређена група људи заједнички управља, контролише и присваја приносе неког ресурса. Дакле, одређена група људи има својинска овлашћења одлучивања и присвајања приноса, али не и право да као појединци располажу овим овлашћењима (прода или поклони). Колективну својину обележава: 1. Непреносивост својинских права 2. Подељеност својинских овлашћења 3. Својинска права се стичу на основу рада или на неки други начин који омогућава појединцу да постане члан одређене групе. Власничка овлашћења управљања и присвајања приноса, на пример, код друштвене својине се стичу на основу рада, припадају запосленима и одвојена су од овлашћења располагања.

Furubotn-Pejovich ефeкт (1) ефeкат подинвестирањa кадa се предузећe интерно финаnсира (реинвестира профит): (1+r*) – 1= (1 + i) r* = i + d (2) склонosт ка екстерном финансирању (крeдитнo финансирање); (3) склонoст да се интeрнo финансирање редукује када се комбинује са екстерним финансирањем; Нужна су ограничења како би се зaштитио ресурс од неефикасне употребе. t t

Баријере слободном кретању ресурса: Трансакциони трошкови Прилика да се присвоји профит је магнет који активира ресурсе. Уколико магнет не делује, економиста ово не схвата као знак да су људи глупи или да имају чудне укусе или да су престали да буду рационални максимизатори већ да постоје баријере слободном кретању ресурса. Posner, R. A., (1992), Economic Analysis of Law, Little, Brown and Company, Boston, Toronto, London.

Трансакциони трошкови и институционална структура Трансакциони трошкови који се јављају поред уобичајено схваћених трошкова факторских инпута, увек постоје, могу бити већи или мањи, а директно зависе од институционалне структуре једне привреде и то пре свега од тога како су дефинисана својинска права и како су њима прилагођене друге институције. Трансакциони трошкови стварају веће или мање препреке размени, па тако блокирају или олакшавају трансакције. Зато их у најширем смислу можемо дефинисати као "трошкове функционисања једног економског система"[1]. [1]Видети Arrow,K., (1969), The Organization of Economic Activity: Issues Pertinent to the Choice of Market Versus Nonmarket Organization, u The Analysis and Evaluation of Public Expenditure: The PPB System, US Joint Economic Committee 91st Congress, Washington, D.C., US Government Printing Office.

Извори трансакционих трошкова I Трансакциони трошкови су трошкови размене својинских права. У литератури о трансакционим трошковима се могу издвојити различита схватања о најзначајнијим изворима трансакционих трошкова. Као најзначајнији елементи ових трошкова се истичу информациони трошкови[1], трошкови координације ресурса (фактора производње)[2], ограничена рационалност и опортунистичко понашање[3]и принципал-агент проблем[4]. [1]Stigler,G.J., (1961), The Economics of Information, Journal of Political Economy, 69; Barzel, J., (1985), Transaction Costs: Are They Just Costs?, Journal of Institutional and Theoretical Economics, 149. [2]Alchian,A.A. i Demsetz, H., (1972), Production, Information Costs and Economic Organization, American Economic Review, 62. [3]Williamson, O., (1985), The Economic Institutions of Capitalism, The Free Press, New York. [4]Jensen,M. i Meckling,W., (1976), Theory of the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and Ownership Structure, Journal Of Financial Economics, 3.

Извори трансакционих трошкова II Трансакциони трошкови се изводе из две претпоставке људског понашања: 1. ограничене рационалности 2. опортунистичког понашања и 3. карактер саме трансакције постаје извор трансакционих трошкова уколико се уговором предвиђа будуће чињење.

Опортунизам Облици ex post опортунизма: 1. Принципал-aгент проблeм који oбухвaтa a) мoрални хaзaрд и б) неприродну сeлекцију oсигураника 2. Експроприjација (пљaчкa) као пoследицa опoртунизма удруженог са специфичним карактером ресурса.

Карактер трансакције Карaктер трансакције одређују следeћи фактори: 2. пластичност ресурса 3. учесталост трансакције 4. неизвесност 5. вредност трансакције

Обликовање уговора Табелa[1] показује како се oбликују уговoри као пoследица комбинацијa потпунoг постoјањa (означено +) или потпунoг непостoјањa (означено -) наведeних извора трансакционих трошкoва. ______________________________________________________________ ограничена опoртунистичко специфичност oбликовање рaционалnoст понашaње добра уговoра - + + 1. планирaње + - + 2. обећањe + + - 3.конкуренција/тржишиште + + + 4.управљaње/прeдузећe [1]Williamson,O.E., (1985), The Economic Institutions of Capitalism, The Free Press, New York i Collier Macmillan Publishers, London, str 31.

Предузеће Тржиште и предузеће су алтернативни начини организовања привредне активности Предузеће као технолошка функција– црна кутија Предузеће као скуп уговора

Закони и трансакциони трошкови На тржиштима се путем уговора размењују својинска права на ресурсима. Тржишна алокација права има своју цену која се мери трансакционим трошковима. Поред добровољне алокације својинских права путем уговара на тржишту, реалокација својинских права се обавља и законима и другом регулативом која одређује ко има која својинска права, односно ко сноси трошак/корист. Свака правна регулатива омогућава редистрибуцију у корист неких друштвених група на терет других друштвених група. Порески и приватизациони закони су илустративни пример трансфера својинских права и редистрибуције. Мере економске политике (фискалне, монетарне, спољнотрговинске, девизне, итд.), такође, реалоцирају својинска права и воде редистрибуцији. Не треба заборавити да се и судским одлукама реаранжирају својинска права. Закони, дакле, алоцирају права. Они могу модификовати распоред права који би се установио тржишним трансакцијама. Избор правних правила којима се алоцирају права, такође, има своју цену. Унапред се не може одредити где треба повући граничну линију између уговорне (приватне) алокације својинских права и алокације својинских права путем закона.

Закони и висина трансакционих трошкова Ефикасни закони имају способност да штеде трансакционе трошкове, односно да се суоче са проблемом трансакционих трошкова кроз алокацију права. Закони дефинишу распоред права - компетенције привредних субјеката да користе ресурсе и да реалоцирају права онако како они мисле да је за њих најбоље. Закони дефинишу препреке које ометају размену својинских права. Сваки тип својине има различите трошкове надзора, контроле којима се обезбеђује одржавање уговорних обећања у размени својинских права. Закон обезбеђује стандардне (садржину) уговорне елементе које би саме странке уговориле и када закон не би постојао када би трошкови преговарања и извршења уговора били блиски нули. Тако закон, установљавајући економски ефикасна правила, економише трансакционим трошковима. Закон поред стандардних уговорних елемената нуди правна средства која треба да обезбеде извршење уговора између учесника унутар предузећа (запослених,менаџера и власника) и на тржиштима (купци,продавци,повериоци) Закон редукује трансакционе препреке које увек постоје тако што минимизира неспоразуме који настају из дивергентних интереса, а који подижу трошкове уговарања и извршења уговора. Дакле, функција закона је да заштити учеснике у уговарању од опортунистичког понашања њихових уговорних партнера и да тако подстакне оптималну употребу ресурса.

Цена закона и друге правне регулативе За висину трансакционих трошкова је одговорна целокупна правна регулатива. Задатак правне регулативе је да искорењује праксу која поспешује неефикасност. Не треба заборавити да правна регулатива није бесплатна. Трошкови су директни и индиректни. Директни трошкови су трошкови држвне активности у погледу доношења и примене правних прописа. Индиректни трошкови се огледају у могућем губитку алокативне ефикасности уколико правна регулатива не поштује економску логику. Она треба да омогући такво понашање привредних субјеката које је ефикасно и уз најмање расипање ресурса.

Коузова теорема Ronald Coase За свој рaд и oткrића у облaсти трaнсакционих troшкoва и својинских правa и њихов знaчај зa функционисање привреде и развој институционалних структура Ronald Coase je добио Нобелову награду за економске науке 1991. године. Coase-ови најзначајнији радови су “Природа фирме” (“The Nature of the Firm”, Economica 1937) и “Проблем друштвеног трошка” ("The Problem of Social Cost", Journal of Law and Economics, 1960).

Coase-ова теoрeма неутралности Ефикасна алокација ресурса је независна од иницијалног распореда својинских права (установљеног законом или судском одлуком) на ресурсима уколико су својинска права јасно дефинисана, преносива и трансакциони трошкови једнаки или блиски нули. Важећи правни систем путем закона и судских одлука одређује распоред својинских права који људи уговарањем на тржишту мењају. Када не би постојали трансакциони трошкови, односно када би размена својинских права била бесплатна, било који иницијални (неефикасни) распоред својинских права би се променио успостављајући ефикасну алокацију ресурса.

Коузова теорема - импликације Ефикасна алокација је независна од иницијалног распореда својинских права. Алокативна ефикасност/правда – је независна од иницијалног распореда својинских права. Дистрибутивни ефекти/правда - зависи од иницијалног распореда својинских права. Исход у погледу расподеле трошкова (штете) и користи (дохотка, богатства) зависи од иницијалног распореда својинских права.

Екстерни ефекти: приватни GT и друштвени гранични трошкови € GDT A ES GPT PS P0 E0 GDK = GPK 37 QS Q0 Q

Негативни екстерни ефекти - штете Закон о облигационим односима, чл. 154 “Ко другоме проузрокује штету, дужан је накнадити је уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.”

Пример накнаде штете: Лекар и посластичар Суд: Петровић није одговоран Ефикасно Решење 2500 Преговори следе Петровић 1500 Јовановић 1000 До размене својинских права неће доћи. Петровић 1000 _ 1500 Јовановић 1200 _ 1000 2200 _ 2500 Ефикасно 2500 решење Суд: Петровић је одговоран Неефикасно решење 2200 Преговори следе: Петровић 1500 - 200 Јовановић 1000 + 200 Ефикасно решење 2500

Понуда и тражња за негативним екстерним ефектима када су трансакциони трошкови нула ГК Јовановића од сваке додатне јединице смањења буке ГТ Петровића од сваке додатне јединице смањења буке I IV II III 100% смањење буке > 40 < 100% повећање буке

Понуда и тражња за негативним екстерним ефектима када има трансакционих трошкова GK (D) Јовановића од сваке додатне јединице смањења буке GT(S) Петровића од сваке додатне јединице смањења буке B A GK’ (D’) Јовановића умањена за трансакционе трошкове GT’(S’) Петровића увећан за трансакционе трошкове E* P* P2 D C P1 100% смањење буке > Q1 Q* Q2 < 100% повећање буке 41

Решавање проблема екстерних трошкова Интернализација екстерних ефеката може се, у зависности од околности, решити на различите начине: ТРЖИШТЕ - Коузова теорема - преговори заинтересованих страна које саме налазе ефикасно решење независно од иницијалне алокације својинских права ДРЖАВА - корективни порези - регулација (забране, дозволе, одређивање радног времена, урбанистичко планирање) СУД 42

Импликације судске одлуке на друштвено благостање ДЕФИНИСАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ КОЈА СЕ ПРИПИСУЈЕ ШТЕТНИКУ: ОБЈЕКТИВНА – код делатности које по својој природи повећавају опасност проузроковања штете -пожељно да накнада штете одговара штети СУБЈЕКТИВНА ВИСИНА НАКНАДЕ ШТЕТЕ – информациони проблем 1. Накнада већа од штете ствара подстицај оштећеном да се штета трпи (рента), да се утужује, као и да штетник производи мање од оптималног. 2. Накнада мања од штете (делатности од општег интереса) даје подстицај оштећеном који трпи део штете да уложи у превенцију, да не утужује, као и да штетник производи више од оптималног. 3. Потпуна накнада штете не даје подстицај да се улаже у превенцију. ВИСОКИ ТРАНСАКЦИОНИ ТРОШКОВИ ПАРНИЦЕ – таксе, адвокати. Трошкови парнице у Србији се алоцирају на онога ко изгуби парницу. Тужилац мери вероватноћу добијања парнице, а тужени може прилагођавати штету нивоу који не даје подстицај да буде тужен.

Примена теореме а) на накнаду штете и Примена: а) на накнаду штете и б) шире - увек када се законски, судски или регулацијом установљава иницијални распоред својинских права.

Coase-ова теoрeма и неуспeх тржишта потпуне конкуренцијe Постојање екстерних ефеката, посебно штетних екстерних ефеката је учинило јасним да постоји проблем избора ефикасних правних правила. Сваки избор правних правила о одговорности за накнаду штете којима се решава проблем екстерних ефеката има другачије економске последице на алокацију ресурса и обим производње, па самим тим свако изабрано решење има своје трошкове. Дакле, државна интервенција и регулација се примењује зато што тржиште не може да уради свој посао, што не значи да ће се регулацијом постићи решавање проблема. Право и принцип ефикасности и/или принцип правичности Режим обављања делатности одређује ко сноси трошкове/одговорност: Делатности од општег интереса – принцип ефикасности Делатности са приватним интересом-принцип правичности

Реципрочна природа негативних екстерних ефеката У повезивању економије и права Coase-ова теорема указује да треба поћи од реципрочне природе проблема негативних екстерних ефеката. То значи да проглашавајући Петровића одговорним за штету, суд својом одлуком наноси штету Петровићу. Дакле, питање је да ли ће Петровићу бити дозвољено да наноси штету Јовановићу (буком која смањује вредност Јовановићевог плаца) или ће Јовановићу бити дозвољено да наноси штету Петровићу (забрањује Петровићу да ствара буку која повећава вредност Петровићевог плаца). Ако овако посматрамо реципрочну природу проблема накнаде штете, онда се решење проблема састоји у примени принципа економске ефикасности, односно у настојању да се избегне већа штета. Економска рационалност налаже да се штета спречава само онда када је добит од њеног спречавања већа од губитка који настаје као резултат престанка активности која производи штету. "Проблеми адекватног решавања накнаде штете проистичу из погрешно схваћеног појма производних фактора о којима се уобичајено мисли као о физичким јединицама (стварима), уместо да се схвате као право да се користи физички ресурс. "Ако се фактори производње схвате као право, онда је разумљиво да се право да се ради нешто што изазива штетне ефекте представља, такође, фактор производње. Трошак употребе овог права (на пример права да се загађује, А.Ј.) је губитак (на пример права на чист ваздух, А.Ј.) који неко сноси као последицу употребе овог права". Coase, R., (1960), The Problem of Social Cost, Journal of Law and Economics, Vol. 3, October, str. 44.

Приватизација, трансакциони трошкови и Coase-ова теорема Приватизација је трансфер својинских права са државногдруштвеног сектора на приватни сектор тако да се физичка лица могу одредити као коначни власници. Трансфер својинских права се остварује продајом/поклоном и нормално укључује трансакционе трошкове. Трансакциони трошкови приватизације обухватају трошкове обављања организационих промена (организовање предузећа у акционарско друштво или друштво са ограниченом одговорношћу), трошкови утврђивања вредности предузећа (трошкови процене), трошкови емисије акција и њихове продаје, трошкови вођења евиденције о уписаним акцијама, трошкови контроле извршења обавезе купаца (ако се акције продају на рате или са условом) и други, као и трошкови евентуалних судских спорова у вези са приватизацијом. У трансакционе трошкове приватизације улазе и трошкови државних институција (као што су Агенција за приватизацију, Акцијски фонд) које имају посебну улогу. Навели смо трансакционе трошкове "продавца" . У режиму друштвене својине у коме нису била јасно дефинисана својинска права, као носиоци својинских овлашћења се појављују запослени, предузеће и држава. Држава увек сноси један део трансакционих трошкова приватизације јер увек учествује у правном нормирању и контроли приватизације. Трансакциони трошкови које сноси држава представљају трошкове које сносе порески обвезници.

Размена, уговори и тржиште “Есенцијална је претпоставка да систематске везе постоје између својинских права и економског избора... ... не би смело бити конфузије око чињенице да обе размена и производња укључују уговорне аранжмане; ове активности постоје не само да изврше размену добара и услуга већ да дозволе размену скупа својинских права.” Alchian,A., (1967), Pricing and Society, Occasional Paper, br. 17, Westminster: The Institute of Economic Affairs, str. 2. Тржиште јe скуп уговора на основу којих се размењују својинска права. Економија је наука о “избoру уговора”. Buchanan, J., (1975), A Contractarian Paradigm for Applying Economic Theory, American Economic Review, Vol. 65, May, str. 229.

Трансакциони трошкови и тржишне структуре 1. Перфектна 2. Монополистичка 3. Олигопол 4. Монопол конкуренција конкуренција __________ _____________ _________ ____________ 1.Много малих 1.Много малих предузећа; 1.Међузависност 1.Једно предузећа на између предузећа preduzeće; тржишту; чини понуду; 2.Предузећа 2.Предузећа имају неки 2.Неколико 2. Предузеће немају тржишну степен тржишне снаге, неки великих преду- има велику снагу, тржишна степен контроле над зећа на тржишту тржишну снагу цена је дата, ценом свог производа; са умереном јер производ предузећа је до великом нема супститут; прихватају тржишном снагом; (price taker); 3.Предузеће 3.Предузећа производе 3.Предузећа 3.Производ производи сличне производе који се производе нема хомоген производ, ипак међусобно разликују диференциране супститут; па је савршена и добри су супститути; или хомогене супституција; робе; 4.Лак улазак и 4.Лак улазак и 4.Умерене до 4.Снажне излазак на тржиште; излазак на тржиште; велике баријере баријере за за улазак улазак на на тржиште; на тржиште;

Трансакциони трошкови и тржишне структуре Трансакциони трошкови одређују структуру тржишта. Начин уговарања на тржишту, односно врсте уговора које привредни субјекти склапају у циљу заштите од опортунизма одређују какво ће се тржиште формирати. Привредни субјекти напуштају уобичајене облике уговарања који су карактеристични за тржиште потпуне конкуренције и закључују уговоре за које многи сматрају да представљју антиконкурентску, односно монополску праксу јер уводе ограничења другој уговорној страни и имају последица на купце и конкуренте. Предузећа, као уосталом и појединци, настоје да се заштите од опортунизма других предузећа са којима уговарају (добављачима репроматеријала, на пример) специјалним врстама уговора којима се договарају о ценама или количинама (1) или вертикалном интеграцијом (2) када се трансакције између предузећа измештају са тржишта и стављају под контролу једног предузећа. Успостављају дугорочне пословне односе са другим предузећима (својим снабдевачима и купцима) у којима фиксирају цену или одреде количине и начин адаптације на промењене околности, уговарају везану трговину, уговарају и висину цене њихових производа и у малопродаји а не само у великопродаји, уговарају сталне цене или унапред уговарају како ће се цена мењати у будућности или практикују дискриминацију цена. Степен контроле које предузеће има над ценом својих производа и баријере које се постављају новим предузећима која желе да уђу на тржиште, такође, могу бити последица њиховог настојања да се заштите од опортунизма.

Тржиште, нестандардни уговори и предузеће Пракса договорања о ценама и количинама, као и вертикална интеграција имају последица на купце и на друга конкурентска предузећа. Ова пракса се, међутим, не може објаснити само циљем предузећа да постане монопол и да ужива монополску ренту. За објашњење овакве праксе уговарања и вертикалне интеграције прво треба установити да ли је она довела до неефикасне алокације ресурса, односно да ли је распоред својинских права установљен уговорима крив за неефикасну алокацију. Трансакциони приступ анализи оваквих врста уговора сматра да технологија није једина која одређује економску организацију и методе организације производње - да ли ће то бити предузеће и који организациони облик предузећа или тржиште и која тржишна структура (које врсте уговора) ће се успоставити. "Технологија у потпуности одређује економску организацију само ако (1) постоји једна технологија која је одлучно супериорна у односу на друге и ако (2) та технологија имплицира јединствени организациони облик”. Овај закључак потврђује емпирија јер је уочено да се иста технологија користи у предузећима која су различитих органицазионих облика. [1]Williamson, O.E., (1985), The Economic Institutions of Capitalism, The Free Press, Collier Macmillan Publishers, New York, London, str. 87.

Preduzeće