Правна држава (владавина права)

Одређење Правна држава (владавина права) је “метаправна идеја о ваљаном правном поретку који подробним и постојаним правним ограничењима државне власти, одговарајућим својствима закона и поузданим институционалним јемствима највећма обезбеђује људску сигурност и слободу.” (К. Чавошки)

Елементи материјална (супстанцијална) ограничења власти – у данашњем свету се то чини уставом, као највишим правним актом, али и међународноправним инструментима; одговарајућа својства закона, као најважнијих аката власти – општост, одређеност, јасност, постојаност, унутрашња морална вредност (праведност); институционална и процесна јемства слободе: институционална и персонална независност судства (сталност и непокретност) забрана доношења ретроактивних закона (ex post facto) habeas corpus јемства, којима се штити лична слобода и спречава самовољно хапшење и затварање одговарајући правни поступак (due process of law) подела власти на законодавну, извршну и судску и систем “тежа и противтежа” (checks and ballances), којим се оне међусобно ограничавају.

Настанак доктрине Magna Charta Libertatum (1215) Краљева (John I) власт није више арбитрарна, већ ограничена утврђеним правима крупне властеле “No Freeman shall be taken or imprisoned, or be disseised of his Freehold, or Liberties, or free Customs, or be outlawed, or exiled, or any other wise destroyed; nor will We not pass upon him, nor condemn him, but by lawful judgment of his Peers, or by the Law of the land. We will sell to no man, we will not deny or defer to any man either Justice or Right.” (čl. 39) Одговарајући правни поступак Заметак уставне монархије

Значај члана 39 Формулација “No Freeman”, иако се изворно односила само на оне који се не налазе у најнижем вазалском односу, базирана је на принципу једнакости и као таква је кроз векове тумачена да обухвати све грађане. Common law систем, базиран на одлукама судова, постаје важан замајац доктрине о владавини права а не људи

Настанак британског парламента 1265. године настаје као стална институција круне Између 14. и 16. века он се развио у репрезентативну, али не и демократску институцију (тек са Reform Act, 1832) Иако је првобитно створен да учврсти краљеву власт, парламент временом постаје његов главни такмац у борби за ограничавањем свемоћне краљеве власти

Сукоб о краљевим прерогативима Краљ Џејмс I (James I, 1603-1625) и његов канцелар, чувени филозоф Френсис Бејкон (Francis Bacon, 1561-1626) заступали су тезу да је краљ изнад закона и common law-a, те да је краљ властан да чини шта му је воља у погледу права На другој страни је стајао чувени судија Кук (Sir Edward Coke, 1552-1634), који је био на челу највишег суда – Court of King’s Bench, који је заговарао тезу да је не само краљ, већ и парламент везан common law системом.

Bacon v. Coke Бејкон: “Судије треба да замамте да је њихов задатак 'jus dicere,' а не 'jus dare’; да тумаче право, а не да стварају право” Кук: “Сам краљ не треба да буде под било којим човеком, већ под Богом и Правом.” (Rex non esse sub homine, sed sub Deo et lege)

Bonham Case (1610) Покушај да се и власт парламента ограничи, односно да се идеја о суверености парламента не претвори у идеју о арбитрарном парламенту “…када је акт Парламента противан општем праву и разуму, или неускладив са њима, или се не може извршити, контролише га common law, и на основу њега ће такав акт бити неважећи.” Заметак идеје о судској контроли уставности, која није развијена у Енглеској, али јесте доцније у САД (Marbury v. Madison [1803])

Даља ограничења власти Petition of Rights (1628) Ограничење власти краља Чарлса I – јачање права и слобода гарантованих common law системом Habeas Corpus Act (1679) – најважнији акт којим се шитити слобода појединца од незаконитог лишавања слободе Act of Settlement (1701) – гаранција независности судства и сталности судијског позива

Правна држава (Rechtsstaat) У Немачкој је средином 19. века скован појам Rechtstaat, правна држава, који је представљао пандан полицијској држави. Родоначелник ове идеје је био Роберт фон Мол (Robert von Mohl, 1799-1875) Настао је у контексту просвећене пруске апсолутне монархије Првенствени захтев ове теорије био је да се извршна власт стави у границе права и законитости. Ако се занемари изворни историјски контекст настанка идеје правне државе, она се данас највећма поистовећује са метаправним концептом владавине права.

Константа идеје владавине права (правне државе) Константа идеје владавине права (правне државе), која у себи сублимира и њен вишестолетни развитак али и њено савремено значење, своди се на захтев за правом ограниченом и одговорном политичком влашћу чије деловање за сврху и циљ има остваривање и заштиту најширег корпуса људских права и слобода.

ПРАВНА ДРЖАВА КАО ЗАКОНСКА ДРЖАВА Правна држава је држава у којој су сви акти и одлуке државних органа донети у складу с правним нормама. Тај принцип деловања државе назива се и принципом законитости. Постоји шире и уже значење принципа законитости. У ширем значењу, законитост значи усклађеност са законом, свих правних аката и материјалних радњи државних органа, а онда и грађана. У ужем смислу, она значи да сви правни акти мање правне снаге морају бити донети на основу аката веће правне снаге (не само закона).

Формална својства закона Да би могли да послуже сврхама правне државе, закони морају да поседују одређене формалне карактеристике. Начело законитости изискује да правне норме морају бити опште, на одговарајући начин објављене, морају да буду довољно јасног и одређеног значења, не треба да буду ретроактивне и према свима треба једнако да се примењују. Општост, јавност, јасност, забрана ретроактивности и доследност у примени јесу начела без којих би примена правних норми била противна сврси начела законитости.

ПРАВНА ДРЖАВА КАО КОНСТИТУЦИОНАЛНА ДРЖАВА Док је начело законитости пре свега формално, принцип уставности настоји да постави одређене критеријуме за ограничење највише законодавне власти приликом доношења закона, као и контроле садржине донетих закона. Јер циљ постојања правне државе јесте владавина закона, али не било каквих, већ закона који неће угрожавати слободу људи. Међу уставним нормама, по својој садржини најважније су оне којима се утврђују основна људска права и слободе. Теорија правне државе подразумева осигурање основних права човека и грађанина дефинисањем подручја људске слободе које држава својим законима не сме да угрози и које је, штавише, нужна да гарантује појединцу.

ПРАВНА ДРЖАВА КАО СУДСКА ДРЖАВА Акти законодавне и извршне власти треба да буду под одређеном контролом. Треба да постоје органи који ће имати овлашћења да утврђују да ли су акти тих власти у складу с уставним и законским нормама којима се уређује њихова делатност. Дакле, треће лице правне државе заправо обезбеђује делотворност претходна два. Генерално гледано, ту контролну функцију у правној држави обављају судови, па се може рећи да је правна држава и судска држава. Правна држава као судска држава дејствује на два основна начина. 1. судови контролишу и преиспитују законитост појединачних аката извршне власти (дакле, брину се да законска држава функционише). 2. они према потреби преиспитују уставност општих аката, пре свега закона, односно старају се да конституционална држава ограничава власт законодавне власти.