Internet i Web tehnologije

Internet i Web tehnologije
Mrežne arhitekture Internet i Web tehnologije

Arhitektura mreže (slojevita organizacija)
Razmena podataka između umreženih uređaja podrazumeva sprovođenje niza složenih procedura Većina procedura se realizuje softverski - mrežni softver - koji se izvršava u čvorovima mreže Mrežni softver se razbija na više vertikalno povezanih slojeva. Sloj se bavi jednim specifičnim aspektom komunikacije. Svaki sloj koristi usluge nižeg sloja i pruža usluge (servis) višem sloju, skrivajući detalje koji se tiču realizacije servisa. Slojevita organizacija mrežnog softvera Razmena podataka između umreženih uređaja zahteva sprovođenje često veoma složenih procedura za uspostavljanje i održavanje komunikacione veze, održavanje korektne sinhronizacije između strana koje komuniciraju, pronalaženje optimalne putanje u mreži između udaljenih čvorova i još čitav niz drugih zadataka. Većina ovih procedura se realizuju u softveru (tzv. mrežni softver). Zadatak mrežnog softvera je da od krajnjeg korisnika sakrije sve detalje nižeg nivoa koji su neophodni za ostvarivanje komunikacije, pružajući mu privid direktne razmene podataka sa korisnikom koji je na drugom kraju veze. (Korisnik može biti čovek, računar ili aplikacioni program). Međutim, umesto da se jedan takav softver realizuje kao monolitni modul, koji bi se bavio svim detaljima mrežne komunikacije, on se obično deli na nezavisne, ali međusobno povezane podmodule, od kojih je svaki odgovoran za jedan specifičan zadatak. Neki zadaci su nižeg nivao apstrakcije, kao na primer, transformacija bitova u signal koji se prenosi linkom, dok su drugi višeg nivao, kao na primer, usmeravanje (rutiranje) poruka u mreži složene topologije. Iz tog razloga, podmoduli se raspoređuju u slojeve. Svaki sloj u ovakvoj vertikalnoj strukturi, rešava niz problema karakerističnih za jedan nivo apstrakcije. Kao što je zadatak celokupnog mrežnog softvera da sakrije sve detalje mrežne komunikacije od krajnjeg korisnika, tako je zadatak svakog sloja da od sloja iznad sakrije sve detalje nižeg nova, koji su rešeni u tom sloju i svim slojevima ispod. Tako, na primer, sloj koje se bavi rutiranjem poruka, nije opterećen problemima koji se tiču penosa podataka preko jednog fizičkog linka, zato što je to odgovornost nižih slojeva. Koncept slojevite organizacije mrežnog softvera ilustrovan je na Sl. 2‑1. Broj slojeva, njihovi nazivi, sadržaj i funkcije, razlikuju se od mreže do mreže. Uopšteno govoreći, svrha svakog sloja je da pruži određeni skup usluga (servisa) višim slojevima, skrivajući od njih detalje koji se odnose na to kako su ti servisi konkretno realizovani. Na primer, sloj 3 koristi usluge sloja 2, a pruža usluge sloju 4. Internet i Web tehnologije

Arhitektura mreže (peer-to-peer slojevi)
Prividna komunikacija Ravnopravni (peer) slojevi Peer-to-peer slojevi Za slojeve mrežnog softvera, osim vertikalne, karakteristična je i horizontalna povezanost, predstavljena isprekidanim linijama na Sl. 2‑1. Mreža se sastoji od velikog broja računara (ili mašina), a na svakom od njih se izvršava funkcionalno identična kopija mrežnog softvera. Možemo razumeti da sloj n na računaru Host_1, obavlja konverzaciju sa sebi ravnopravim (tzv. peer) slojem n na računaru Host_2. Pravila ove konverzacije se zajedničkim imenom zovu protokol sloja n. U osnovi, protokol je dogovor između dve strane o načinu na koji se komunikacija odvija. U realnosti, između peer slojeva, podaci se ne prenose direktno. Umesto toga, svaki sloj prosleđuje podatke, zajedno sa odgovarajućim kontrolnim informacijama, sloju ispod, sve do sloja najnižeg nivoa (sloj 1). Ispod sloja 1 nalazi se fizički medijum kroz koji se obavlja stvarni prenos podataka. Na odredišnoj strani, podaci prolaze kroz slojeve, ali sada u obrnutom redosledu, sve do odgovarajućeg, ravnopravnog sloja. Stvarna komunikacija Internet i Web tehnologije

Arhitektura mreže (ilustracija)
Indijski i Engleski Kineski i Francuski Prevodilac: Engleski -> Holandski Prevodilac: Holandski -> Francuski An analogy may help explain the idea of multilayer communication. Imagine two philosophers (peer processes in layer 3), one of whom speaks Urdu and English and one of whom speaks Chinese and French. Since they have no common language, they each engage a translator (peer processes at layer 2), each of whom in turn contacts a secretary (peer processes in layer 1). Philosopher 1 wishes to convey his affection for oryctolagus cuniculus to his peer. To do so, he passes a message (in English) across the 2/3 interface to his translator, saying ''I like rabbits,'' as illustrated in Fig The translators have agreed on a neutral language known to both of them, Dutch, so the message is converted to ''Ik vind konijnen leuk.'' The choice of language is the layer 2 protocol and is up to the layer 2 peer processes. The translator then gives the message to a secretary for transmission, by, for example, fax (the layer 1 protocol). When the message arrives, it is translated into French and passed across the 2/3 interface to philosopher 2. Note that each protocol is completely independent of the other ones as long as the interfaces are not changed. The translators can switch from Dutch to say, Finnish, at will, provided that they both agree, and neither changes his interface with either layer 1 or layer 3. Similarly, the secretaries can switch from fax to or telephone without disturbing (or even informing) the other layers. Each process may add some information intended only for its peer. This information is not passed upward to the layer above Internet i Web tehnologije

Arhitektura mreže (protokol stek)
skup protokola i slojeva Protokol stek: skup protokla (jedan protokol po sloju) Protokol stek Skup protokola i slojeva zove se arhitektura mreže. Specifikacija arhitekture mora da sadrži dovoljno informacija na osnovu kojih će programeri ili projektanti hardvera biti u stanju da realizuju softver, odnosno hardver, za dati protokol. Specifikacija ne sadrži detalje realizacije slojeva i interfejsa između slojeva, s obzirom da oni, budući da su sakriveni u mrežnom softveru, nisu vidljivi izvan mašine. Čak nije neophodna da interfejsi između slojeva na svim mašinama u mreži budu identični, pod uslovom da svaka mašina korektno koristi svaki sloj. Skup protokola koje se koristi u nekom sistemu, jedan protokol po sloju, naziva se protokol stek (protocol stack). Internet i Web tehnologije

Arhitektura mreže (enkapsulacija podataka)
Princip toka podataka i upravljačkih informacija kroz protokol stek ilustrovan je na Sl. 2‑2. Pretpostavka je da vršni sloj (sloj 5) mrežne arhitekture sa Sl. 2‑1, generiše poruku (M) koju želi da isporuči peer sloju na nekoj udaljenoj mašini. Sloj 5 predaje poruku sloju 4. Sloj 4 na početak poruke umeće svoje zaglavlje (header) i sve zajedno prosleđuje sloju 3. Zaglavlje je dodatna informacija koja identifikuje informacije koje slede i ima neki značaj za peer sloj 4. Na primer to može biti redni broj poruke, na osnovu koga će sloj 4 na odredišnoj mašini biti u mogućnosti da sloju 5 isporuči poruke u redosledu u kome su one poslate (ukoliko postoji mogućnost da se redosled prenosa naruši u nižim slojevima). Takođe, zaglavlje može sadržati informaciju o veličini poruke, tekućem vremenu i druge upravljačke i statusne podatke koje su od značaja za sprovođenje protokla odgovarajućeg sloja. U svakom slučaju, sloj nižeg nivoa sve podatke primljene od višeg sloja (zaglavlje + poruka) tretira kao jednu celinu. Dugim rečima, sloj nižeg nivoa ne bavi se značenjem podataka dobijenih od višeg nivoa, već se bavi svojim problemima, koji se odnose na prenos dobijenih podataka. Kod mnogih mreža postoji ograničenje u maksimalnoj veličini poruka koje se mogu razmenjivati između pojedinih slojeva. Neka je u konkretnom primeru to slučaj sa slojem 3. Zato sloj 3 deli poruku sloja 4 na manje jedinice (tzv. pakete) i svakom paketu pridodaje svoje zaglavlje. Tako formiranje pakete, sloj 3 predaje sloju 2. Sloj 2 dodaje svakom priljenom paketu ne samo zaglavlje već i završni zapis (trailer) i prosleđuje ga sloju 1 koji obavlja fizički prenos. Završni zapis obično zauzima nekoliko bajtova na kraju prenesenih podataka i često sadrži podatke za otkrivanje grešaka koje su korisni za potvrđivanje tačnosti satatusa prenosa. Na prijemnoj strani, poruka se kreće naviše uz stek. Svaki sloj uzima sa početka svoje zaglavlje, a ostatak poruke prosleđuje sloju iznad Predajnik: poruka sloja n = zaglavlje sloja n + poruka sloja n+1 ( + završni zapis sloja n) Prijemnik: poruka sloja n = poruka sloja n-1 - zaglavlje sloja n-1 (- završni zapis sloja n-1) Zaglavlje sloja n: sadržaj konverzacije ravnopravnih slojeva n Završni zapis: za proveru ispravnosti prenosa poruke Internet i Web tehnologije

Arhitektura mreže (protokol vs. servis)
Odnosi se na vertikalnu komunikaciju između slojeva na istoj mašini) Skup operacija koje dati sloj nudi sloju iznad. Dostupan preko interfejsa. Sloj nižeg nivao je provajder servisa, a sloj višeg klijent ili korisnik servisa. Protokol: Bavi se horizontalnom komunikacijom između ravnopravnih slojeva na različitim mašinama Definiše skup pravila za kreiranje i značenje poruka koje se razmenjuju između ravnopravnih slojeva Važno je razumeti razliku između virtuelne (horizontalne) i stvarne (vertikalne) komununikacije, kao i razliku između protokola i servisa. Na primer, peer slojevi 4 imaju utisak da se njihova komunikacija obavlja direktno (horizontalno) korišćenjem protokola sloja 4. Međutim, u realnosti, slojevi 4 direktno komuniciraju samo sa slojevima 3 putem interfejsa 3/4. Pojmovi servis i protokl imaju različito značenje. Servis je skup operacija koje neki sloj nudi sloju iznad. Servis definiše koje operacije je sloj spreman da obavi za sloj iznad, ali ne govori ništa o tome kako su te operacije realizovane. Servis je u vezi sa interfejsom između slojeva. Sloj nižeg nivao je provajder servisa, a sloj višeg klijent ili korisnik servisa. Drugim rečima, pojam servis, u kontekstu protokol steka, se odnosi na vertikalnu komunikaciju između slojeva na istoj mašini. Sa druge strane, protokol je skup pravila koja regulišu kreiranje i značenje paketa ili poruka koje se razmenjuju između peer slojeva. Na taj način, protokol se bavi horizontalnom komunikacijom između peer slojeva na različitim mašinama. Slojevi koriste protokole da bi realizovali svoje servise. Protokol sadržan u sloju se može slobodno zameniti nekim drugim pod uslovom da servis, onako kako ga vidi korisnik, ostane isti. Odnos između servisa i protokola ilustrovan je na Sl. 2‑3. Internet i Web tehnologije

Arhitektura mreže (standardne arhitektura)
OSI referentni model Sveobuhvatni model mrežne komunikacije Podloga mnogim savremenim mrežnim arhitekturama Retko se koristi u praksi TCP/IP referentni model U širokoj upotrebi Okosnica Interneta U sledeće dve sekcije biće predstavljene dve važne mrežne arhitekture: OSI referentni model i TCP/IP referentni model. OSI model se danas retko koristi u praksi, ali sam model je i dalje od velike važnosti zbog svoje opštosti i sveobuhvatnosti. Protokoli i koncepti obuhvaćeni OSI modelom su podloga mnogim savremenim mrežnim arhitekturama. TCP/IP, sa druge strane, kao model nije od velike koristi, ali su zato njegovi protokoli u širokoj upotrebi. Internet je zasnovan na TCP/IP modelu. Internet i Web tehnologije

OSI referentni model Uveden godine od strane međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO - International Standard Organization). Opšti model za razumevanje i razvoj fleksibilnih, robusnih i otvorenih mrežnih aritektura OSI model prikazan je na Sl. 2‑4. OSI je standard uveden godine od strane međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO - International Standard Organization). Njegovo ime, OSI (Open System Interconnect) referentni model, ukazuje da se radi o modelu povezivanja otvorenih sistema, odnosno sistema koji su otvoreni za komunikaciju sa drugim sistemima. OSI nije protokol, već opšti model za razumevanje i razvoj fleksibilnih, robusnih i otvorenih mrežnih aritektura. OSI model definiše sedam slojeva, čiji se nazivi mogu pročitati sa Sl. 2‑4. OSI ne definiše konkretne protokole i servise koje se koriste na različitim nivoima, već opisuje šta koji sloj radi. Pretpostavka je da se mreža sastoji od većeg broja hostova (računara) grupisanih u više podmreža povezanih ruterima. Hostovi su izvori i krajnja odredišta informacija. U okviru iste podmreže, hostovi direktno razmenjuju podatke. Razmena podataka između hostova iz različitih podmreža obavlja se posredstvom rutera. Slojeva OSI modela mogu se svrstati u tri grupe: Slojevi 1, 2 i 3, fizički, sloj veze i mrežni, su slojevi za podršku rada mreže koji se prevashodno bave prenosom podataka između hostova (što podrazumeva, između ostalog, specifikaciju signala, fizičkih veza i adresa, tajming i pouzdanost). Slojevi 1, 2 i 3 ne ulaze u smisao podataka koji se prenose, već ih tretiraju kao niz bajtova (ili bitova) koje treba pouzdano preneti od izvora do odredišta. Slojevi 5, 6 i 7, tj. prezentacioni, sloj sesije i sloj aplikacije, su slojevi za podršku korisniku, koji se staraju o usklađenosti prezentacije podataka i propisuju pravila dijaloga dve udaljene aplikacije. Sloj 4, transportni sloj, zadužen je za uspostavljanje i održavanje konekcije i pouzdani prenos podataka između krajnjih aplikacija u mreži složene topologije (za razliku od sloja 2 koji je zadužen za pouzdani prenos podatake preko jednog linka). Viši slojevi OSI modela (slojevi 4-7) se realizuju u softveru, dok su niži (slojevi 1-3) kombinacija hardvera i softvera, sa izuzetkom fizičkog sloja koji je se uvek realizuje u hardveru. Slojevi 1, 2 i 3 sadržani su u mrežnom softveru i hostova i rutera, dok su slojevi 4-7 prisutni samo u hostovima. U nastavku će biti opisana funkcija svakog sloja. Internet i Web tehnologije

OSI referentni model (slojevi)
Slojevi 1, 2 i 3 (fizički, sloj veze i mrežni sloj ): Slojevi za podršku rada mreže Specifikaciju signala, fizičkih veza i adresa, tajming i pouzdanost, rutiranje ... Slojevi 5, 6 i 7 (prezentacioni, sloj sesije i sloj aplikacije) Slojevi za podršku korisniku Usklađenost prezentacije podataka i pravila dijaloga dve udaljene aplikacije Sloj 4 (transportni sloj) Uspostavljanje i održavanje konekcije i pouzdani prenos podataka između krajnjih aplikacija u mreži složene topologije Slojevi 4-7 se realizuju u softveru; Slojevi 1-3 kombinacija hardvera i softvera, sa izuzetkom fizičkog sloja koji je se uvek realizuje u hardveru Slojevi 1, 2 i 3 sadržani u mrežnom softveru i hostova i rutera, dok su slojevi 4-7 prisutni samo u hostovima Slojevi 1, 2 i 3, fizički, sloj veze i mrežni, su slojevi za podršku rada mreže koji se prevashodno bave prenosom podataka između hostova (što podrazumeva, između ostalog, specifikaciju signala, fizičkih veza i adresa, tajming i pouzdanost). Slojevi 1, 2 i 3 ne ulaze u smisao podataka koji se prenose, već ih tretiraju kao niz bajtova (ili bitova) koje treba pouzdano preneti od izvora do odredišta. Slojevi 5, 6 i 7, tj. prezentacioni, sloj sesije i sloj aplikacije, su slojevi za podršku korisniku, koji se staraju o usklađenosti prezentacije podataka i propisuju pravila dijaloga dve udaljene aplikacije. Sloj 4, transportni sloj, zadužen je za uspostavljanje i održavanje konekcije i pouzdani prenos podataka između krajnjih aplikacija u mreži složene topologije (za razliku od sloja 2 koji je zadužen za pouzdani prenos podatake preko jednog linka). Viši slojevi OSI modela (slojevi 4-7) se realizuju u softveru, dok su niži (slojevi 1-3) kombinacija hardvera i softvera, sa izuzetkom fizičkog sloja koji je se uvek realizuje u hardveru. Slojevi 1, 2 i 3 sadržani su u mrežnom softveru i hostova i rutera, dok su slojevi 4-7 prisutni samo u hostovima. U nastavku će biti opisana funkcija svakog sloja. Internet i Web tehnologije

OSI - Fizički sloj (1/3) Odgovoran za prenos bitova preko fizičkog prenosnog medijuma Definiše mehaničke i električne karakteristike prenosnog medijuma i interfejsa između mrežnog uređaja i prenosnog medijuma Fizički sloj je odgovoran za prenos bitova preko fizičkog prenosnog medijuma (žičanog, optičkog ili bežičnog linka). Fizički sloj definiše mehaničke i električne karakteristike prenosnog medijuma i interfejsa između mrežnog uređaja i prenosnog medijuma. Takođe, definiše funkcije i procedure koje uređaj i interfejs treba da sprovode kako bi se ostvario prenos. Na Sl. 2‑5 je prikazana pozicija fizičkog sloja u odnosu na fizički prenosni medijum i sloj veze. Internet i Web tehnologije

OSI - Fizički sloj (2/3) Fizičke karaketristike medijuma: Definiše tip prenosnog medijuma (žičani, optički ili bežični) i električne i mehaničke karakteristike interfejsa za spegu uređaja na medijum, sve do nivoa tipova utičnica i rasporeda pinova na priključnim konektorima Reprezentacija bitova: Tip kodiranja i modulacije (kako se bitovi konvertuju u signal). Brzina prenosa: Broj bita koji se jednoj sekundi prenose preko fizičkog medijuma (bitska brzina), u jedinicama kao što su: Kbps (kilobits-per-scond) - ili Mbps (Megabits-per-second). Bitski interval - trajanje jednog bita - recipročna vrednost bitske brzine. Fizičke karaketristike interfejsa i medijuma. Definiše tip prenosnog medijuma (žičani, optički ili bežični) i električne i mehaničke karakteristike interfejsa za spegu uređaja na medijum, sve do nivoa tipova utičnica i rasporeda pinova na priključnim konektorima. Reprezentacija bitova. Podaci na fizikom nivou se sastoje od niza bitova (neprekidna sekvenca 0 i 1-ca). Da bi se preneli preko fizičkog medijuma, bitovi moraju na neki način biti utisnuti u signal (električni ili optički). Drugim rečima, fizički nivo definiše tip kodiranja i modulacije (kako se bitovi konvertuju u signal). Brzina prenosa. Izražava broj bita koji se jednoj sekundi prenose preko fizičkog medijuma (bitska brzina), u jedinicama kao što su: Kbps (kilobits-per-scond) (=1024) bita u sekundi, ili Mbps (Megabits-per-second) 220 (= ≈ 1 milion) bita u sekundi. Bitski interval je trajanje jednog bita i predstavlja recipročnu vrednost bitske brzine (Sl. 2‑6). Internet i Web tehnologije

OSI - Fizički sloj (3/3) Bitska sinhronizacija: Predajnik i prijemnik moraju biti sinhronizovani do nivoa bita. Da bi iz signala izdvojio pojedinačne bitove, prijemnik mora da ima informaciju kada svaki bit počinje i kada se završava. Konfiguracija linije: point-to-point ili multipoint. Fizička topologija: definiše topologiju mreže Režim prenosa: (simpleks, poludupleks, ili dupleks). Bitska sinhronizacija. Rad na istoj bitskoj brzini nije dovoljan da bi prijemnik ispravno primio bitsku sekvencu koju šalje predajnik. Predajnik i prijemnik moraju biti sinhronizovani do nivoa bita. Da bi iz signala izdvojio pojedinačne bitove, prijemnik mora da ima informaciju kada svaki bit počinje i kada se završava. Fizički nivo definiše način na koji se ostvaruje sinhronizacija između predajnika i prijemnika. Konfiguracija linije. Definiše da li se koristi point-to-point ili multipoint linijska konfiguracija. Fizička topologija. Definiše topologiju mreže. Režim prenosa. Definiše smer prenosa podataka između uređaja (simpleks, poludupleks, ili dupleks). Internet i Web tehnologije

Signali, modulacija i kodiranje (Analogni prenos podataka)
Analogni signal: Kontinualni talas koji se pravilno menja u vremenu (npr. sinusni talasni oblik). Parametri: amplituda, frekvencija i faza Modulacija - promena nekog od tri parameta na način koji diktira bitska sekvenca koja predstavlja informaciju (amplitudska, frekventna i fazna modulacija). Modem je uređaj koji na strani predajnika moduliše analogni signal bitskom sevencom, a na strani prijemnika iz analognog izdvaja bitsku sekvencu (demodulacija). Analogni prenos podataka – prenos u proširenom opsegu (broadband) Glavna funkcija fizičkog sloja je prenos digitalnih informacije u obliku elektromagnetskih signala preko prenosnog medijuma. Međutim, signal sam po sebi ne sadrži informaciju, kao što ni prava linija ne sadrži reči. Signal mora biti modulisan tako da sadrži uočljive promene u kojima će predajnik i prijemnik prepoznati informaciju. Signali koji egzistiraju u medijumu mogu biti analogni i digitalni. Analogni signal je kontinualni talas koji se pravilno menja u vremenu (npr. sinusni talasni oblik). Parametri analognog signala su amplituda, frekvencija i faza. Modulacija analognog signala znači promenu nekog od tri parameta na način koji diktira bitska sekvenca koja predstavlja informaciju. Tako, postoji amplitudska, frekventna i fazna modulacija. Modem je uređaj koji na strani predajnika moduliše analogni signal bitskom sevencom, a na strani prijemnika iz analognog izdvaja bitsku sekvencu (demodulacija). Digitalni signal je diskretan i može imati samo ograničeni broj definisanih vrednosti, najčešće samo dve, 0 i 1 (baš kao i digitalna informacija). Promena vrednosti digitalnog signala je trenutna (u idealnom slučaju). Konverzija digitalne informacije u digitalni signal zove se kodiranje (ili digitalno-digitalna konverzija). Sistemi za digitalni prenos podataka rade tako što u medijum (obično žica ili kabl) šalju pravougaone naponske impulse. Kod većine tipova kodiranja, jedan naponski nivo odgovara binarnoj nuli, a drugi binarnoj jedinici. Polaritet implusa znači da li je on pozitivan ili negativan. Internet i Web tehnologije

Signali, modulacija i kodiranje (Digitalni prenos podataka)
Digitalni signal: Može imati samo ograničeni broj definisanih vrednosti, najčešće samo dve, 0 i 1 (baš kao i digitalna informacija). Kodiranje: konverzija digitalne informacije u digitalni signal (digitalno-digitalna konverzija). Unipolarno kodiranje: Naponski imulsi imaju samo jedan polaritet (obično pozitivan) – binarnoj 1-ci odgovara pozitivan napon definisane vrednosti, dok 0 odgovara 0 V. Nedostaci: DC komponenta, otežana sinhronizacija (problem dugačkih nizova 1-ca ili dugačkih nizova 0) Polarno kodiranje: Dva naponska nivoa, jedan je pozitivan, a drugi negativan. Nula volti na liniji znači da nema signala. Prednosti: eliminisana DC komponenta Digitalni prenos podataka – prenos u osnovnom ospegu (baseband). Sistemi za digitalni prenos podataka rade tako što u medijum (obično žica ili kabl) šalju pravougaone naponske impulse. Kod većine tipova kodiranja, jedan naponski nivo odgovara binarnoj nuli, a drugi binarnoj jedinici. Polaritet implusa znači da li je on pozitivan ili negativan. Postoje različiti načini kodiranja. Najjednosarvnije je unipoalarno kodiranje, kod koga naponski imulsi imaju samo jedan polaritet (obično pozitivan) – binarnoj 1-ci odgovara pozitivan napon definisane vrednosti, dok 0 odgovara 0 V. Signal sa Sl. 2‑7(a) je primer unipolarnog kodiranja. Međutim, unipolarno kodiranje ima dva ozbiljna nedostatka: postojanje jednosmerne (DC) komponente signala i otežana sinhronizacija predajnika i prijemnika. Srednja amplituda unipolarnog kodiranog signala nije nula i zbog toga se ne može prenositi medijumom koji nije predviđen za prenos jednosmernih signala. Sinhronizacija predajnika i prijemnika se odnosi na mogućnost prijemnika da precizno odredi početak i kraj svakog bitskog intervala. Kod unipolarnog kodiranja, do problema u sinhronizaciji dolazi kada u bitskoj sekvenci postoje dugački nizovi 1-ca ili dugački nizovi 0. Informacija o početku i kraju bitskih intervala sadržana je u promenama vrednosti signala. Ako promene nema, prijemnik se mora osloniti na svoj tajmer (časovnik) kako bi odmeravao bitske intervale. Problem je što tajemeri predajnika i prijemnika nikada ne mogu biti idealno usklađeni. Može se desiti da nakon dužeg vremena jednolikog signala na liniji, prijemnik prihvati veći ili manji broj bitova sa linije od broja koji je poslat, zavisno da li tajmer prijemnika žuri ili kasni u odnosu na tajmer predajnika. Takođe, čak i u slučaju idealne sinhronizacije, može se desiti da ako jedna stanica pošalje npr. niz , druge stanice interpretiraju rezultujući signal kao ili , zato što ne mogu da razdvoje slučaj kada predajnik šalje bit 0 (0 V) od slučaja kada na linij nema signala (0 V). Problem postojanja jednosmerne komponente signala rešava se polarnim kodiranjem gde se, takođe, koriste dva naponska nivoa, ali tako da je jedan pozitivan, a drugi negativan. Nula volti na liniji znači da nema predaje. Usrednjavanjem polarnog dobija se manja sredna vrednost nego usrednjavanjem unipolarnog napona. Problem sinhronizacije rešava se ubacivanjem u signal dovoljnog broja prelaza (promene vrednosti) koji obezbeđuje da prijemnik neće izgubiti sinhronizaciju Internet i Web tehnologije

Signali, modulacija i kodiranje (Bifazno kodiranje)
Rešava problem sinhronizacije Promena napona na polovini svakog bitskog intervala Mančester kodiranje (1 = (1,0); 0 = (0,1)) Diferencijalno mančester kodiranje (0 - promena napona na početku bitskog intervala; 1 – izostanak promene) Bifazno kodiranje Verovatno najbolje rešenje problema sinhronizacije je bifazno kodiranje. Kod ovog metoda signal se uvek menja po sredini bitskog intervala čime se obezbeđuje dovoljan broj promena signala. Dva tipa bifaznog kodiranja, koja su danas najčešće u upotrebi su: mančester kodiranje i diferencijalno mančester kodiranje. Kod mančester kodiranja, svaki bitski interval se deli na dva intervala istog trajanja. Binarna 1-ca se kodira signalom koji u prvom delu bitskog intervala ima pozitivan, a u drugom negativan napon. Za binarnu 0 važi suprotno: najpre negativan, a onda pozitivan napon. Na ovaj način obezbeđeno je da mančester kodiranje i diferencijalno mančester kodiranje, što značajno olakšava sinhronizaciju prijemnika. Nedostatak mančester kodiranja je prošireni frekventni opseg, koji je dva puta širi od frekventnog opsega unipolarno kodiranog signala (zato što su imulsi upola kraći). Na primer, za bitsku brzinu od 10Mbps, signal na liniji mora da se promeni 20 miliona puta. Na Sl. 2‑7(b) je ilustrovano mančester kodiranje. Diferencijalno mančester kodiranje (Na Sl. 2‑7(c)) je varijanta osnovnog mančester kodiranja. Sada se 1-ca kodira izostankom pomene napona (prelaza) na početku bitskog intervala, a 0 postojanjem prelaza na početku intervala. U oba slučaja, prelaz na polovini intervala postoji. Diferencijalno kodiranje zahteva nešto složeniji hardver, ali ispoljava bolju imunost na šum. Kod LAN mreža, za prenos informacija koriste se digitalni signali. Kaže se da se prenos obavlja u osnovnom opsegu (baseband). Analogni signali se koriste za prenos na veće daljine, a kaže se da se prenos obavlja u proširenom opsegu (broadband). Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj veze Transformiše fizički sloj u pouzdani link za isporuku podataka od čvora do čvora Detektuje i ako je to moguće koriguje greške u prenosu. Koordiniše rad brzog predajnika i sporog prijemnika. Obezbeđuje kontrolu deljivog fizičkog medijuma (kod multipoint linkova). Sloj veze transformiše fizički sloj u pouzdani link za isporuku podataka od čvora do čvora. Koristeći servise sloja veze, sloj mreže vidi fizički sloj kao idealni prenosni medijum u kome se ne mogu desiti greške koje se ne mogu otkriti. Zbog uticaja raznorodnih poremećaja iz okriženja (smetnje, šumovi, elektromagnetska interferencija) u toku prenosa podatak kroz medijum može doći do narušavanja bitkse sekvence. Tako, može se desiti da prijemnika pogrešno primi neke bitove sekvence (1 umesto 0, ili obrnuto), ili da primi više ili manje bitova od onog broja koji je poslat. Na sloju veze je da detektuje i, ako je to moguće, ispravi greške. Takođe, sloj veze rešava problem koordinacije brzog predajnika i sporog prijemnika, kao i problem kontrole deljivog fizičkog medijuma (kod multipoint linkova). Pozicija sloja veze u odnosu na mrežni i fizički sloj prikazana je na Sl. 2‑8. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj veze Funkcije: Uokviravanje Fizičko adresiranje Kontrola protoka Kontrola grešaka Kontrola prisupa medijumu Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj veze Uokviravanje
Podela niza bitova iz sloja mreže na manje jedinice koje se zovu okviri (ili frejmovi). Početak i kraj okvira moraju biti jednoznačno određeni. Po prijemu sekveneca za početak (SYN - najčešće oblika 1010…1010) prijemnik ¨zna¨ da je počeo prenos novog okvira. Uokviravanje. Sloj veze vrši podelu niza bitova iz sloja mreže na manje jedinice koje se zovu okviri (ili frejmovi). Kod nekih protokola svi okviri moraju imati istu, tačno određenu dužinu. Kod drugih, dužina okvira može biti promenljiva, ali ne veća od maksimalno dozvoljene (tipično, nekoliko stotina do nekoliko hiljada bajtova). Da bi se ostvarila početna sinhronizacija između predajnika i prijemnika, početak i kraj okvira moraju biti jednoznačno određeni. Po prijemu sekveneca za početak (najčešće oblika 1010…1010) prijemnik ¨zna¨ da je počeo prenos novog okvira. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj veze Fizičko adresiranje
Fizička adresa: jedinstveni identifikator čvora u broadcast mreži Fizičko adresiranje. Izuzev potpuno povezane mreže, kod koje je svaki link isključivo namenjen komunikaciji između dva čvora, kod svih ostalih mrežnih topologija, linkovi su deljiv resurs koji koriste više od dva čvora. Na taj način, signal koji šalje jedan čvor, iako je namenjen samo jednom odredišnom čvoru, distribuira se do svih čvorova u istoj podmreži. Da bi se omogućila identifikacija odredišta okvira, svakom čvoru u mreži dodeljuje se jedinstvena fiziča adresa. Sloj veze u zaglavlje svakog okvira koji šalje umeće fizičku adresu odredišta i fizičku adresu izvora poruke. Okvir primaju svi čvorovi u podmreži, ali je prihvata samo onaj koji adresu odredišta prepozna kao svoju adresu. Na osnovu adrese izvora, odredišni čvor zna ko je poslao okvir. Ako su podaci namenjeni čvoru koji se nalazi u nekoj drugoj podmreži, tj. čvoru kome podaci ne mogu direktno da se isporuče, okviri se šalju na fizičku adresu rutera (uređaja koji se koristi za međumrežno povezivanje). Za detaljnije objašnjenje vidi primer Pr. 2‑1. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj veze Kontrola protoka
Problem ˝brzog˝ predajenika i ˝sporog˝ prijemnika Regulisanje intezitet saobraćaja između dva čvora Koristi povratne okvire Kontrola protoka. Sloj veze poseduje mehanizme koji sprečavaju da prijemnik bude ˝pretrpan˝ podacima u slučajevima kada je brzina kojom može da apsorbuje podatke manja od brzine kojom predajnik šalje podatke. Kontrola protoka zasnovana je na povratnim okvirima koje prijemnika šalje predajniku, a kojima mu nalaže da privemeno obostavi, odnosno nastavi slanje novih okvira. Na primer, prijemnik može da pošalje predajniku poruku sledećeg značenja: ˝Možeš da mi pošaljes n okvira, ali posle toga prestani sa slanjem i čekaj dok ti ne kažem kada da nastaviš.˝ Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj veze Kontrola grešaka
Uzroci grešaka: Signal_na_prijemu = Signal_na_predaji + Šum Gubitak sinhronizacije Kontrola grešaka. Sloj veze poseduje mehanizme za detekcije i ponovno slanje (retransmisiju) oštećenih ili izgubljenih okvira. Takođe, sprečava pojavu dupliranih okvira. Za detekciju grešaka u prenosu, koristi se princip zaštitnog kodiranja. Nad bitovima koje treba poslati jednim okvirom predajni uređaj primenjuje određenu matematičku formula koja kao rezultat daje broj tzv. kontrolnu sumu (checksum). Kontrolna suma se dodaje na kraj okvira (T2) i zajedno sa ostalim bitovima okvira šalje prijemnom uređaju. Prijemnik ponavlja isto izračunavanje i dobijeni rezultat poredi sa primljenom kontrolnom sumom. Ako su oba uređaja dobila isti rezultat, smatra se da je prenos obavljen bez greške. Ako se rezultati razlikuju, prijemni uređaj zaključuje da je primio okvir sa greškom i odbacuje ga. Način izračunavanja kontrolne sume definisan je konkretnim protokolom. Da bi se prevazišla situacija koja nastaje kada prijemnik dobije okvir sa greškom, različiti protokoli ovog nivoa postupaju na različite načine. Kod mreža sa point-to-point linkovima, na nivou sloja veze uvodi se neka vrsta povratne sprege između predajnika i prijemnika, koja podrazumeva da prijemnik šalje nazad predajniku okvire sa informacijom o uspešno/neuspešno primljenim okvirima. Na osnovu ove informacije, predajnik ponavlja radije poslate okvire. Kod mreža sa multipoint linkovima, sloj veze tipično jednostavno ignoriše neispravne okvire i prepušta da ovaj problem reši neki viši sloj. Postoje dva pristupa potvrđivanja okvira. Kod prvog pristupa, predajnik nakon slanja okvira čeka na potvrdu ispravnog prijema (na ACK okvir. ACK je skraćenica od Acknowladgement - potvrda) i ako za neko određeno vreme ne primi potvrdu, ponavlja slanje istog okvira. Nastaće problem ako, zbog greške u prenosu, predajnik ne primi ACK okvir. U tom slučaju dolazi do dupliranja identičnih okvira na strani prijemnika, jer će predajnik, po isteku vremena čekanja na ACK, ponovo poslati isti okvir. Zbog toga, protokoli sloja veze numerišu rednim brojevima okvire koje šalju (redni broj je deo zaglavlja okvira). Prijemnik pamti redne brojeve uspešno primljenih okvira i odbacuje primljeni okvir ako je njegov redni broj poznat. Kod drugog pristupa, predajnik ponavlja slanje okvira samo ako to zahteva prijemnik. Prijemnik ne potvrđuje svaki primljeni okvir, već zahteva od predajnika da ponovo pošalje okvir koji je primljen sa greškom ili nedostaje (koncept negativnog potvrđivanja, NACK). I u ovom slučaju, redni brojevi su neophodni. Prijemnik očekuje da prima okvire numerisane redom, npr. 1, 2, 3, 4, Ako primi okvir izvan redosleda, npr. posle okvira sa rednim brojem 3, primi okvir sa rednim brojem 5, prijemnik zaključuje da okvir 4 nedostaje i slanjem NACK okvira traži od prijemnika da ponovo pošalje ovaj okvir. Treba istaći da je kontrola grešaka složen problem, zbog mogućnosti nastanka brojnih izuzetnih situacija (kao što je gubitak ACK ili NACK okvira), a za njegovo rešavanje je neophodna manipulacija rednim brojevima i tajmerima. Internet i Web tehnologije

Zaštitno kodiranje: Kontrolna suma: T2 = f(Okvir) Prenosi se zajedno sa okvirom i ponovo izračunava na prijemu Ne postoji idealna zaštita Kontrola grešaka. Sloj veze poseduje mehanizme za detekcije i ponovno slanje (retransmisiju) oštećenih ili izgubljenih okvira. Takođe, sprečava pojavu dupliranih okvira. Za detekciju grešaka u prenosu, koristi se princip zaštitnog kodiranja. Nad bitovima koje treba poslati jednim okvirom predajni uređaj primenjuje određenu matematičku formula koja kao rezultat daje broj tzv. kontrolnu sumu (checksum). Kontrolna suma se dodaje na kraj okvira (T2) i zajedno sa ostalim bitovima okvira šalje prijemnom uređaju. Prijemnik ponavlja isto izračunavanje i dobijeni rezultat poredi sa primljenom kontrolnom sumom. Ako su oba uređaja dobila isti rezultat, smatra se da je prenos obavljen bez greške. Ako se rezultati razlikuju, prijemni uređaj zaključuje da je primio okvir sa greškom i odbacuje ga. Način izračunavanja kontrolne sume definisan je konkretnim protokolom. Internet i Web tehnologije

Šta uraditi kada prijemnik primi okvir sa greškom? Prijemnik odbacuje okvir (prepušta višim slojevima da reše problem), ili Retransmisija: ponovno slanje istog okvira Da bi se prevazišla situacija koja nastaje kada prijemnik dobije okvir sa greškom, različiti protokoli ovog nivoa postupaju na različite načine. Kod mreža sa point-to-point linkovima, na nivou sloja veze uvodi se neka vrsta povratne sprege između predajnika i prijemnika, koja podrazumeva da prijemnik šalje nazad predajniku okvire sa informacijom o uspešno/neuspešno primljenim okvirima. Na osnovu ove informacije, predajnik ponavlja radije poslate okvire. Kod mreža sa multipoint linkovima, sloj veze tipično jednostavno ignoriše neispravne okvire i prepušta da ovaj problem reši neki viši sloj. Postoje dva pristupa potvrđivanja okvira. Kod prvog pristupa, predajnik nakon slanja okvira čeka na potvrdu ispravnog prijema (na ACK okvir. ACK je skraćenica od Acknowladgement - potvrda) i ako za neko određeno vreme ne primi potvrdu, ponavlja slanje istog okvira. Nastaće problem ako, zbog greške u prenosu, predajnik ne primi ACK okvir. U tom slučaju dolazi do dupliranja identičnih okvira na strani prijemnika, jer će predajnik, po isteku vremena čekanja na ACK, ponovo poslati isti okvir. Zbog toga, protokoli sloja veze numerišu rednim brojevima okvire koje šalju (redni broj je deo zaglavlja okvira). Prijemnik pamti redne brojeve uspešno primljenih okvira i odbacuje primljeni okvir ako je njegov redni broj poznat. Kod drugog pristupa, predajnik ponavlja slanje okvira samo ako to zahteva prijemnik. Prijemnik ne potvrđuje svaki primljeni okvir, već zahteva od predajnika da ponovo pošalje okvir koji je primljen sa greškom ili nedostaje (koncept negativnog potvrđivanja, NACK). I u ovom slučaju, redni brojevi su neophodni. Prijemnik očekuje da prima okvire numerisane redom, npr. 1, 2, 3, 4, Ako primi okvir izvan redosleda, npr. posle okvira sa rednim brojem 3, primi okvir sa rednim brojem 5, prijemnik zaključuje da okvir 4 nedostaje i slanjem NACK okvira traži od prijemnika da ponovo pošalje ovaj okvir. Treba istaći da je kontrola grešaka složen problem, zbog mogućnosti nastanka brojnih izuzetnih situacija (kao što je gubitak ACK ili NACK okvira), a za njegovo rešavanje je neophodna manipulacija rednim brojevima i tajmerima. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj veze Kontrola pristupa medijumu
Problem deobe zajedničkog (multipoint) linka Multipleksiranje na vremenskoj osnovi: Svakom čvoru se dodeljuje ograničeni vremenski period u kome može koristiti deljivi link sa slanje svojih podataka Token koji kruži u prstenastoj mreži. Samo čvor koji poseduje token ima pravo da šalje svoje podatke. Kontrola pristupa medijumu. U slučajevima kada su dva ili više uređaja koriste isti link, zadatak sloja veze je da odredi u kom vremenu će koji uređaj imati kontrolu nad medijumom, odnosno imati pravo da šalje podatke. Ovo je veoma važan zadatak sloja veze i obično se tretira kao poseban podsloj, MAC (Medium Access Control) u okviru ovog sloja. U jednom vremenu preko istog linka samo jedan čvor može da šalje svoje podatke. Ako za to vreme neki drugi čvor započne prenos, na liniji dolazi do kolizije (tj. sudara ili mešanja) signala, rezultujući signal je neupotrebljiv. Postoje tri različita načina kako se može pristupiti ovom problemu: Multipleksiranje na vremenskoj osnovi (Time Division Multiplex). Svakom čvoru se dodeljuje ograničeni vremenski period u kome može koristiti deljivi link sa slanje svojih podataka. Vremenski intervali mogu biti dodeljivani čvorovima kružno, a čvor može ali i ne mora da iskoristi dodeljeno vreme. Multipleksiranje na vremenskoj osnovi je karakteristično za mreže ring topologije, gde se koristi princip tokena koji se prosleđuje od čvora do čvora, a samo onaj čvor koji poseduje token ima pravo da šalje svoje podatke. Centralizovana arbitraža. Oslanja se na postojanje posebnog uređaja koji ima ulogu arbitra. Čvorovi koji želi da šalje podatke, obraćaju se arbitru tražeći dozvolu za slanje. Čvorovi mogu imati različite prioritete, a dozvolu dobija čvor najvišeg prioriteta od svih onih koji su uputili zahtev. Rešenja ovog tipa se retko koriste kod računarskih mreža. Izbegavanje kolizije. Kod ovog pristupa ne postoji arbitar, a ni vremenski raspored korišćenja linije, već svaki čvor autonomno odlučuje kada će da šalje podatke. Tehnike za izbegavanje kolizija zasnovane su na sposobnosti svakog čvora da: (1) detektuje signal na liniji (linija je zauzeta) i (2) detektuje pojavu kolizije. Da bi se izbegle kolizije, svaki čvor ima obavezu da sluša liniju i uzdrži se od slanje sve dok je linija zauzeta. Međutim, može se desiti da dva ili više čvorova započnu predaju u isto vreme, što neminovno dovodi do kolizije. U toku predaje, čvor je u obavezi da nadgledaju link i prekine slanje svojih podataka u momentu kada primeti da se signal na liniji razlikuje od signala koji on šalje (detekcija kolizije). Kada detektuje koliziju, čvor se isključuje i čeka neko slučajno izabrano vreme pre nego što ponovo pokuša da pošalje svoje podatke. Internet i Web tehnologije

Problem deobe zajedničkog (multipoint) linka Centralizovana arbitraža: Arbitar: poseban uređaj koji reguliše pristup linku Čvorovi koji želi da šalje podatke, obraćaju se arbitru tražeći dozvolu za slanje Retko se koristi u računarskim mrežama Internet i Web tehnologije

Izbegavanje kolizija: Svaki čvor autonomno odlučuje kada će da šalje podatke Kolizija: Dva ili više čvora u isto vreme šalju podatke. Izbegavanje kolizije: Uzdrži se od slanje sve dok je linija zauzeta U toku predaje nadgledaj liniju i prekini slanje ako primetiš koliziju Nakon kolizije čekaj neko proizvoljno vreme pre nego što ponovo pokušaš da šalješ podatke Izbegavanje kolizije. Kod ovog pristupa ne postoji arbitar, a ni vremenski raspored korišćenja linije, već svaki čvor autonomno odlučuje kada će da šalje podatke. Tehnike za izbegavanje kolizija zasnovane su na sposobnosti svakog čvora da: (1) detektuje signal na liniji (linija je zauzeta) i (2) detektuje pojavu kolizije. Da bi se izbegle kolizije, svaki čvor ima obavezu da sluša liniju i uzdrži se od slanje sve dok je linija zauzeta. Međutim, može se desiti da dva ili više čvorova započnu predaju u isto vreme, što neminovno dovodi do kolizije. U toku predaje, čvor je u obavezi da nadgledaju link i prekine slanje svojih podataka u momentu kada primeti da se signal na liniji razlikuje od signala koji on šalje (detekcija kolizije). Kada detektuje koliziju, čvor se isključuje i čeka neko slučajno izabrano vreme pre nego što ponovo pokuša da pošalje svoje podatke. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Isporuka paketa od izvora do odredišta koji se mogu nalaziti i u različitim mrežama Najvećim delom se izvršava u ruterima Isporuka nije garantovana Sloj mreže odgovoran je za isporuku paketa od izvora do odredišta koji se mogu nalaziti i u različitim mrežama (nisu povezani na isti link). Ako su dva sistema povezana na isti link, obično ne postoji potreba za mrežnim slojem. Međutim, ako su sistemi povezana na različite mreže (linkove), sa uređajem za međumrežno povezivanje između njih, mrežni nivo je neophodan, a njegov zadatak je regulacija protoka paketa između dva sistema. Na Sl. 2‑10 je prikazan odnos između sloja mreže, transportnog sloja i sloja veze. Kada peketi prelaze granice podmreža, mogu nastati brojni problemi. Fizičko adresiranje koje se koristi u drugoj mreži se može razlikovati od onoga koje važi u prvoj. Paket koji stiže iz jedne podmreže može biti previše veliki da bi se u drugoj mreži preneo jednim okvirom. Mogu se razlikovati protokoli nižeg nivoa. Na sloju mreže je da reši sve ove probleme. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Funkcije: Logičko adresiranje Rutiranje Fragmentacija paketa Kontrola zagušenja Kvalitet servisa Kada peketi prelaze granice podmreža, mogu nastati brojni problemi. Fizičko adresiranje koje se koristi u drugoj mreži se može razlikovati od onoga koje važi u prvoj. Paket koji stiže iz jedne podmreže može biti previše veliki da bi se u drugoj mreži preneo jednim okvirom. Mogu se razlikovati protokoli nižeg nivoa. Na sloju mreže je da reši sve ove probleme. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Logičko adresiranje
Uvodi logičke ili mrežne adrese Fizičke adrese važe na nivou jedne podmreže Logičke adrese važe na nivou celokupne mreže Logičke adrese izvora i odredišta paketa sadržene u zaglavlju sloja mreže (H2) Host – jedan par (fizička, logička) adresa Ruter – jedan par (fizička, logička adresa) za svaku podmrežu na koju je povezan Logičko adresiranje. Fizičko adresiranje, koje se realizuje na nivou sloja veze, rešava problem adresiranja lokano, na nivou zajedničkog linka. Složena mreža, formirana povezivanjem više, moguće različitih podmreža, koje koriste različite šeme fizičkog adresiranja, zahteva uvođenje logičkih (ili mrežnih) adresa, koje će biti jedinstvena na nivou celokupne mreže. Logičke adrese izvora i odredišta, sadržane su u zaglavlju sloja mreže. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Rutiranje
Rutiranje – prenos paketa između udaljenih čvorova (iz različitih podmreža) Za rutiranje su zaduženi ruteri: na osnovu logičke adrese odredišta iz zaglavlja primljenog paketa odlučuje kojim linkom paket treba da produži dalje ka svom krajnjem odredištu U velikoj mreži, ili internetu (mreži-mreža) uređaji koji povezuju nezavisne mreže (ruteri) imaju zadatak da usmeravanju (rutiraju) pakete do krajnjeg odredišta. Mehanizmi za rutiranje ugrađeni su u sloju mreže (videti primere). Na Sl. 2‑11 je ilustrovan kontekst u kome sloj mreže radi. Krugovima su označeni ruteri, a kvadratima hostovi. host H1, šalje paket udaljenom hostu H2. Ruteri povezani prenosnim linijama formiraju ˝kostur˝ velike mreže. U sistemu postoji još veliki broj hostova, raspoređenih u lokalne mreže koje se mogu formirati oko svakog rutera, ali radi jednostavnosti nisu prikazani. U svakom slučaju, svaki host u sistemu može direktno da komunicira sa barem jednim ruterom, a ruteri su tako međusobno povezani da se između svakog para udaljenih hostova može uspostaviti veza. Drugim rečima, između svaka dva udaljena hosta u sistemu postoji jedna ili više putanja koja se može formirati nadovezivanjem rutera i linkova između njih. Putanju kojom paket P1 poslat od strane hosta H1 stiže do hosta H2 čine ruteri A, C, E i F. Primetimo da je paket P1 mogao biti isporučen hostu H2 i nekom drugom putanjom: (A, B, D, E, F) ili (A, C, D, E, F) ili čak (A, B, D, C, E, F). Zadatak protokola soja mreže, koji se izvršava kako u hostovima, tako i u ruterima, je da na osnovu logičke adrese odredišta iz zaglavlja primljenog paketa odluči kojim linkom paket treba da produži dalje ka svom krajnjem odredištu. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Rutiranje
Primer: Host sa logičkom adresom A šalje paket hostu sa logičkom adresom P Razmotrimo sada jedan konkretniji primer komunikacije na daljinu sa Sl. 2‑12. Mrežu čine tri podmreže (dve tipa bus i jedna tipa ring, povezane ruterima koji su označeni simbolom R. Primetimo da dve bus mreže nisu međusobno direktno povezane, što znači da svaki paket koji se razmenjuje između njih mora proći kroz ring mrežu u sredini. Neka čvor sa mrežnom adresom A i fizičkom adresom 10, lociran u jednoj bus mreži, šalje paket čvoru sa mrežnom adresom P i fizičkom 95 iz druge bus mreže. S obzirom da se dva čvorova nalaze u različitim podmrežama, fizičke adrese nisu dovoljne; fizičke adrese imaju samo lokalno značenje. Neophodne su univerzalne adrese koje će važiti i izvan granica lokalnih mreža. Tu osobinu imaju mrežne (logičke) adrese. Tok prenosa paketa od čvora A do čvora P, odvija se na sledeći način: Čvor A zaključuje da se čvor P, kome želi da pošalje paket, ne nalazi istoj podmreži i zato paket šalje lokalnom ruteru (F). Preko direktnog linka paket, uokviren u okvir sloja veze, se šalje na fizičku adresu rutera (20). Po prijemu paketa, ruter F na osnovu logičke adrese odredišta paketa zaključuje da paket ne može direktno da isporuči čvoru P, i zato ga prosleđuje ruteru N. Konkretno, paket se šalje na fizičku adresu rutera N (66). Ruter N proverom logičke adrese iz primljenog paketa zaključuje da je paket namenjen čvoru koji je njemu direktno dostupan, P, i zbog toga, paket, šalje direktno odredišnom čvoru (upakovan u okvir poslat na fizičku adresu čvora P, 95). Uočimo da paket koji se na nivoa sloja mreže prenosi između čvorova A i P, sadrži logičke adrese izvora, A, i odredišta, P, koje ostaju neizmenjene na celom putu kroz mrežu; menjaju se fizičke adrese kada paket prelazi iz jedne u drugu podmrežu. Uočimo, takođe, da za razliku od hostova koji imaju jednu fizičku i jednu logičku adresu, ruteri imaju dva, ili u opštem slučaju više, fizičkih i logičkih adresa koje su jedinstvene za svaku mrežu na koju je ruter priključen. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Fragmentacija paketa
Različite podmreže mogu postavljati različita ograničena u pogledu maksimalne veličine okvira koje mogu prenositi. Fragmentacija: Podela paketa na više manjih paketa (fragmenata) – zadatak rutera Fragmenti se dalje prenose kao nezavisni paketi Rekonstrukcija: odredišni host prima fregmente i rekonstruiše prvobitni paket Fragmentacija paketa. Podmreže povezane u internet nameću različita ograničenja u pogledu maksimalne veličine paketa koje mogu da prenose. Ova ograničenja su direktna posledica ograničene veličina okvira sloja veze koja zavisi od tipa fizičkog medijuma koji se koristi u podmreži. Nastaje problem kada veliki paket treba da pređe u podmrežu kod koje je maksimalna veličina paketa isuviše mala da bi paket mogao biti prenet ˝u jednom komadu˝. Da bi se ovaj problem prevazišao, ruterima je dozvoljeno da velike pakete dele na više manjih fragmenata i svaki fragment prenose dalje kao nezavisni paket. Na odredištu, fragmenti se prikupljaju i spajaju u prvobitne pakete. Naravno, neka forma numerisanja fragmenata je neophodna. Fragmentacija i rekonstrukcija paketa su u nadležnosti sloja mreže. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Kontrola zagušenja
Zagušenje (preopterećenje) pojedinih rutera i/ili linkova nastaje usled intenzivnog i/ili neravnomerno raspoređenog saobraćaja u mreži. Posledice: Povećanje kašnjenja paketa gubitak paketa Rešnje: Preusmeravanje paketa ka delovima mreže koji su pod manjim opterećenjem Kontrola zagušenja. Ako se u mreži, u isto vreme, nalazi veliki broj paketa, koji se kroz rutere i linkove, prenose ka svojim odredištima, performanse mreže mogu značajno da degradiraju. Ovakva situacija se zove zagušenje. Zagušenjem su obično pogođeni pojedini delovi mreže. Prenos paketa kroz zagušene rutere i/ili linkove se usporava, a u uslovima veoma intenzivnog saobraćaja, pojedini paketi mogu biti i izgubljeni. Kontrola zagušenja je odgovornost mrežnog sloja, koji treba da preusmeri saobraćaj iz zagušenih delova mreže ka ruterima koji imaju manje posla. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Kvalitet servisa
Različiti korisnici (aplikacije) od mreže očekuju različiti nivo kvaliteta servisa (QoS – Quality of Service) Mere QoS-a: Pouzdanost (procenat isporučenih paketa) Propusnost (količina prenetih podataka u jedinici vremena) Kašnjenje (vreme prenosa paketa) Džiter (treperenje) (fluktuacije kašnjenja paketa između para izvor-odredište) Zadatak sloja mreže je da korisnicima u što većoj meri obezbedi zahtevani nivo QoS-a Kako? Prednost paketima koji zahtevaju brzi prenos, visoku pouzdanost, manji džiter Kvalitet servisa. Mrežu, tipično, u isto vreme koristi veliki broj korisnika sa različitim zahtevima u pogledu očekivanih performansi, tj. očekivanog kvaliteta servisa (QoS - Quality of Service). Mere QoS-a su: pouzdanost (npr. procenat isporučenih paketa), kašnjenje (vreme prenosa paketa od izvora do odredišta), propusnost (količina podataka koja se u jedinci vremena prenese između izvora i odredišta) i treperenje ili džiter (jitter - fluktacije u kašnjenju pojedinačnih paketa između para izvor-odredište). U uslovima intenzivnog saobraćaja, QoS koji mreža pruža pojedinim korisnicima može biti narušen. Zadatak sloja mreže je da u što većoj meri svojim korisnicima obezbedi zahtevani QoS. Na primer, mrežni sloj može da da prednost paketima koji zahtevaju brzi prenos, u odnosu na one kod kojih kašnjenje nije primarni zahtev. Internet i Web tehnologije

OSI - Sloj mreže Kvalitet servisa
QoS zahtevi tipičnih mrežnih aplikacija: Aplikacija Pouzdanost Kašnjenje Džiter Popusnost Visoka Veliko Veliki Mala Fajl transfer Srednja Web Srednje Udaljeno logovanje Srednji Audio na zahtev Niska Mali Video na zahtev Velika Telefonija Malo Telekonferencija U tabeli sa Sl. 2‑13 dati su QoS zahtevi tipičnih mrežnih aplikacija. Prve četiri aplikacije zahtevaju visoku pouzdanost. Ni jedan bit ne sme biti izgubljen. Ovaj cilj se postiže uvođenjem kontrolne sume na nivou paketa. Ako je paket oštećen u prenosu, on neće biti potvrđen i zbog toga će biti ponovo poslati (retransmitovan). Druge četiri (audio/video) aplikacije mogu, do izvesne mere, tolerisati greške u prenosu. Zato se kod njih ne koristi kontrolna suma, a ni retransmisija paketa. Aplikacije koje prenose fajlove, što uključuje i video, nisu osetljive na kašnjenje. Ako svi paketi kasne za isti iznos vremena, krajnji korisnik primetiće samo kašnjenje u početku prenosa. Kada prenos početne, paketi stižu istim tempom, nezavisno od vremena koje im je bilo potrebno da prođu kroz mrežu. Interaktivne aplikacije, kao što su Web ili udaljeni login u nešto većoj meri su osetljivije na kašnjenje. Aplikacije sa real-time zahtevima (telefonija i telekonferencije) imaju stroge zahteve u pogledu kašnjenja. Na primer, ako u jednom telefonskom razgovoru svaka izgovorena reč kasni tačno 2s, korisnici će imati velikih problema da ostvare konverzaciju. Prve tri aplikacije nisu osetljive na džiter, odnosno na neravnomernost vremenskih intervala između pristizanja paketa. Udaljeni login je donekle osetljiviji na džiter, dok su video, a posebno audio izuzetno osetljiv na džiter. Ako korisnik gleda video koji se šalje preko mreže i ako svaki frejm (slika) kasni tačno 2s, kvalitet reprodukcije neće biti ugrožen. Međutim, ako vreme prenosa paketa (frejmova) varira od 1s do 2s, rezultat će biti poražavajući. Za audio, neprihvatljiv je džiter od već samo nekoliko desetina milisekundi. Konačno, aplikacije se razlikuju i u pogledu zahtevane propusnosti. i udaljeni login ne zahtevaju veliku propusnost, zato što se prenosi mala količnina podataka. Međutim, video, u bilo kom obliku, zahteva daleko veću propusnost mreže. Internet i Web tehnologije

OSI – Transportni sloj Odgovoran za isporuku celokupne poruke od izvora do odredišta (od-kraja-do kraja) Prihvata podatke od višeg sloja, deli ih na manje jedinice, ako je to potrebno, prosleđuje ih sloju mreže i obezbeđuje da svi oni korektno stignu na drugi kraj. Niži slojevi se bave komunikacijom između mašine i njenih suseda. Transportni sloj se bavi komunikacijom između aplikacija koje se izvršavaju na udaljenim hostovima. Transportni sloj je odgovoran za isporuku celokupne poruke od izvora do odredišta (tj. od-kraja-do-kraja). Mrežni sloj iako obezbeđuje prenos pojedinačnih paketa od izvora do odredišta, ne ˝vidi˝ bilo kakvu vezu između njih, već svaki paket tretira kao nezavisnu jedinicu; kao da je svaki paket posebna poruka, bez obzira da li je to i zaista slučaj ili ne. Takođe, sloj mreže, iako čine naviše šta može, ne garantuje da će svaki paket biti isporučen. Što više, ako paket bude izgubljen, npr. zbog zagušenja rutera, mrežni sloj nikoga neće obavestiti o tome. Sa druge strane, transportni sloj obezbeđuje da celokupna poruka, u izvornom obliku, bude prenesena do odredišta, namećući kontrolu grešaka i kontrolu protoka na nivou izvora i odredišta. Na primer, fajl transfer aplikacija ima zadatak da fajl proizvoljne veličine prenese od fajl servera na host koji je tražio fajl. U cilju prenosa kroz mrežu, fajl će biti podeljen na pakete, a svaki paket će se prenositi nezavisno. Neki pakete mogu biti primljeni sa greškom, a neki izgubljeni u prenosu. Zadatak transportnog sloja je da uvede strogu disciplinu u isporuci paketa kao bi fajl u prvobitnom obliku bio prenet do svog odredišta. Na Sl. 2‑14 je prikazan odnos između transportnog sloja i slojeva mreže i sesije. Osnovna funkcija transportnog sloja je da prihvati podatke od višeg sloja, podeli ih na manje jedinice, ako je to potrebno, prosledi ih sloju mreže i osigura da će svi oni korektno stići na drugi kraj. Dodatno, sve to mora biti obavljeno efikasno i na način koji će izolovati više slojeve od eventualnih promena na nižim slojevima (uslovljenih recimo promenom hardvera mreže). Suštinska razlika između transportnog i slojeva nižeg nivoa je u tome što se niže nivoi bave komunikacijom između mašine i njenih neposrednih suseda, dok transportni sloj podrazumeva komunikaciju između krajnjih mašina, koje mogu biti razdvojene većim brojem rutera. Internet i Web tehnologije

OSI – Transportni sloj Funkcije: Adresiranje servisa Segmentacija i rekonstrukcija Upravljanje konekcijom Kontrola protoka Kontrola grešaka Na izvesan način, transportni protokoli nalikuju protokolima sloja veze. Oba tipa protokola se, između ostalog, bave kontrolom grešaka i kontrolom protoka. Međutim, između njih postoji suštinska razlika, uslovljena različitim okruženjima u kojima ova dva protokola rade. Na nivou veze, dva rutera komuniciraju direktno putem fizičkog prenosnog medijuma, dok je na transportnom nivou ovaj fizički kanal zamenjen celom jednom podmrežom (Sl. 2‑15). Internet i Web tehnologije

OSI – Transportni sloj Adresiranje servisa
Na transportnom sloju komuniciraju udaljene aplikacije Radi identifikacije aplikacija uvode se adrese servisa (ili portovi). Krajnje tačke komunikacije na nivou transportnog sloja nisu mašine (fizički uređaji), već programi koji se na njima izvršavaju. Računari obično u isto vreme izvršavaju više programa. Iz tog razloga, isporuka od izvora do odredišta nije samo isporuka od jednog do drugog računara, već od konkretnog procesa (programa koji se izvršava) na jednom računaru do konkretnog procesa na drugom računaru. Zbog toga zaglavlje koje se formira na transportnom nivou sadrži posebnu adresu (koja se zove i adresa servisa) koja ukazuje na krajnje procese uključene u komunikaciju. Drugim rečima, sloj mreže vodi pakete do odredišnog računara, a transportni sloj do odredišnog procesa na tom računaru. Internet i Web tehnologije

OSI – Transportni sloj Segmentacija i rekonstrukcija
Poruka, koja se prenosi između udaljenih aplikacija, na transportnom sloju se deli na segmente – radi efikasnije kontrole protoka i kontrole grešaka U transportnom sloju odredišnog hosta, segmenti se objedinjuju u prvobitnu poruku. Neophodna numeracija segmenata Na transportnom nivou, poruka se deli na segmente koji se dalje transportuju. Da bi se na strani odredišta omogućila rekonstrukcija poruke i eventualno otkrili paketi koji su izgubljeni u prenosu, segmenti jedne poruke se numerišu rednim brojevima koji se umeću u zaglavlje protokola transportnog sloja. Internet i Web tehnologije

OSI – Transportni sloj Primer
Proces sa adresom servisa j koji se izvršava na hostu sa mrežnom adresom A, šalje poruku procesu sa adresom servisa k koji se izvršava na hostu sa mrežnom adresom P Na Sl. 2‑16 je ilustrovan rad transportnog sloja. Podaci koji dolaze iz višeg sloja u transportni potiču od procesa sa adresom servisa j i namenjeni su udaljenom procesu sa adresom servisa k. Pošto je veličina poruke veća od one koju podržava sloj mreže, podaci se u transportnom sloju dele na dva paketa. Paketi zadržavaju adrese servisa i dopunjeni logičkim adresama izvornog i odredišnog računara prosleđuju se sloju mreže. Paketi mogu stići do odredišta različitim putanjama u redosledu u kome su poslati ili u izmenjenom redosledu. Na prijemnoj strani, dva paketa se isporučuju sloju mreži, koji uklanja svoje zaglavlje i prosleđuje ih transportnom sloju gde se oni objedinjuju u jedinstvenu poruku koja se konačno isporučuje odredišnom procesu sa adresom servisa k. Internet i Web tehnologije

OSI – Transportni sloj Upravljanje konekcijom
Komunikacija na transportnom sloju može biti: Konekcionog tipa (connection-oriented) Između udaljeni aplikacija uspostavlja se konekcija: Logička veza (kanal) za sve pakete koje se prenose u datoj komunikaciji Stvara utisak direktne komunikacije preko pouzdanog linka Garantuje isporuku paketa bez grešaka u redosledu u kome su poslati Beskonekcionog tipa (connectionless) Između udaljenih aplikacija se prenose nezavisni paketi Ne rešava probleme gubitka paketa i isporuke paketa izvan redosleda Transportni sloj može biti konekcionog (connection-oriented) ili beskonekcionog (connectionless) tipa. Beskonekcioni prenos na transportnom nivou znači da se svaki segment prenosi kao nezavisan paket i kao takav isporučuje transportnom sloju na odredišnom računaru. Transportni protokol beskonekcionog tipa ne rešava slučajeve gubitka paketa ili pristizanja paketa izvan redosleda, već segmente kao takve prosleđuje višem nivou. Sa druge strane, transportni sloj konekcionog tipa za prenos svake poruke kreira konekciju između krajnih procesa. Po završenom prenosu svih segmenata konekcija se zatvara. Da bi se olakšala koordinacija izvora i odredišta, na nivou sloja mreže obično se kreira konekcija između dve krajnje tačke komunikacije. Konekcija se može razumeti kao logička veza (ili putanja) za sve pakete koje se prenose u konkretnoj komunikaciji (sadržani u konkretnoj poruci). Konekcija je analogna linku na fizičkom nivou: krajnji učesnici u komunikaciji preko transportnog sloja imaju utisak da komuniciraju preko jednog pouzdanog linka, iako se u realnosti komunikacija ostvaruje uz pomoć velikog broja linkova i rutera. Kreiranje konekcije podrazumeva tri koraka: uspostavljanje (otvaranje) konekcije, prenos podataka i zatvaranje konekcije. Vezivanjem svih paketa za jednu konekciju, transportni sloj ostvaruje bolju kontrolu nad detekcijom i korekcijom grešaka, protokom i sekvenciranjem paketa. Internet i Web tehnologije

OSI – Transportni sloj Upravljanje konekcijom - analogije
Beskonekciona komunikacija (kao pošta): Normalno je da poruka koja je prva poslata prava stigne na odredište pre druge. Međutim, moguće je da prva poruka zakasni i stigne na odredište posle druge. Takođe, normalno je da poslata poruka stigne na odredište, ali može se desiti i da se izgubi u prenosu. Konekciona komunikacija (kao telefonija): Najpre se uspostavlja konekciju, zatim se koristi i kada više nije potrebna zatvara. Deluje kao ˝cev˝: pošiljalac ubacuje objekte (bitove) na jedan kraj ˝cevi˝ (konekcije), a primalac ih uzima na drugom kraju. Redosled bitova je očuvan tako da oni stižu u redosledu kako su poslati. Ni jedan bit neće biti izgubljen. Kao što je već rečeno, transportni sloj nudi dva tipa servisa slojevima iznad: konekcioni i beskonekcioni. Razmotrimo sa više detalja razlike među njima. Beskonekcioni servis (ili servis bez direktnog povezivanja) osmišljen po ugledu na poštanski sistem. Svaka poruka (pismo) nosi punu adresu odredišta i svaka se prenosi kroz sistem nezavisno od svih drugih. Normalno je da poruka koja je prva poslata prava stigne na odredište. Međutim, moguće je da prva poruka zakasni i stigne na odredište posle druge. Takođe, normalno je da poslata poruka stigne na odredište, ali može se desiti i da se izgubi u prenosu. Servis konekcionog tipa (ili servis orijentisan na direktnu vezu) osmišljen je po ugledu na telefonski sistem. Da bi smo obavili telefonski razgovor, prvo podižemo slušalicu, biramo broj i čekamo da se pozvana osoba javi. Zatim teče razgovor i konačno spuštamo slušalicu. Slično, servis konekcionog tipa najpre uspostavlja konekciju, zatim je koristi i kada više nije potrebna zatvara. Suštinski aspekt konekcije je što ona deluje kao ˝cev˝: pošiljalac ubacuje objekte (bitove) na jedan kraj ˝cevi˝ (konekcije), a primalac ih uzima na drugom kraju. Redosled bitova je očuvan tako da oni stižu u redosledu kako su poslati. Servis garantuje da ni jedan bit neće biti izgubljen. Internet i Web tehnologije

OSI – Transportni sloj Kontrola protoka i kontrola grešaka
Slično sloju veze, ali ne na nivou linka, već na nivou konekcije Kontrola protoka Regulacija brzine protoka podataka između udaljenih aplikacija Kontrola grešaka Obezbeđuje da celokupna poruka (podeljena na više paketa) stigne do odredišne aplikacija – bez delova koji oštećeni, izgubljeni ili duplicirani Koristi retransmisiju paketa Slično kao i sloj veze, transportni sloj je odgovoran za kontrolu protoka. Međutim, na ovom nivou, kontrola protoka se obavlja između udaljenih krajnjih procesa, a ne između uređaja direktno povezanih fizičkim linkom. Kao i sloj veze, transportni sloj (konekcionog tipa) je odgovoran za kontrolu grešaka. Međutim, u ovom sloju, kontrola grešaka se obavlja na nivou krajnjih procesa, a ne na nivou direktno povezanih uređaja. Transportni sloj obezbeđuje da će celokupna poruka stići do odredišnog procesa bez grešaka (tj. bez delova koji su oštećeni, izgubljeni ili duplicirani). Kontrola grešaka se po pravilu postiže retransmisijom paketa. Internet i Web tehnologije

OSI – Sloj sesije Omogućava korisnicima na različitim mašinama da uspostave sesiju između njih. Pruža sledeće servise: Upravljanje dijalogom (ko i kada može da šalje podatke) Kontrola pristupa zajedničkim resursima (sprečava da dve strane u isto vreme pokušaju izvođenje neke kritične operacije) Sinhronizacija (nadgledanje dugotrajnih prenosa velikih fajlova za slučaj abnormalnog prekida kako bi se po ponovnom uspostavljanju komunikacije prenos nastavio počev od tačke prekida) Sloj sesije omogućava korisnicima na različitim mašinama da uspostave sesiju između njih. Sesija pruža različite servise, kao što su: upravljanje dijalogom (ko i kada može da šalje podatke), kontrola pristupa zajedničkim resursima (da bi se sprečilo da dve strane u isto vreme pokušaju izvođenje neke kritične operacije) i sinhronizacija (nadgledanje dugotrajnih prenosa velikih fajlova za slučaj abnormalnog prekida kako bi se po ponovnom uspostavljanju komunikacije prenos nastavio počev od tačke prekida). Odnos između sloja sesije i susednih slojeva, prezentacionog i transportnog, prikazan je na Sl. 2‑17. Internet i Web tehnologije

OSI – Sloj sesije Upravljanje dijalogom
U mnogim slučajevima, interakcija dve udaljene aplikacije ne uključuje samo prostu razmenu podataka. Obično, jedna stana u komunikaciji ima ulogu klijenta (onaj ko traži uslugu), a druga servera (onaj ko pruža uslugu). Da bi server opslužio klijenta, klijent najpre mora da se predstavi i na neki način dokaže svoj identitet (npr. putem korisničkog imena i lozinke), kako bi server bio siguran da klijent ima pravo korišćenja tražene usluge ili resursa iz tog sistema. Po završetku interakcije, klijent se odjavljuje. Sve ove aktivnosti čine dijalog između dva sistema koji se ostvaruje pod kontrolom sloja sesija. U osnovi, dijalog može biti tipa poludupleks (naizmenično u jednu i drugu stranu) ili puni dupleks (istovremeno u obe strane). Slično konekciji sa transportnog nivoa, sesija se otvara, traje i zatvara. Međutim, jedna sesija može da uključi veći broj konekcija. Na primer, svaka faza sesija može zahtevati posebnu konekciju na transportnom nivou. Konekcija može nepredviđeno da se prekine, a zadatak sloja sesije je da konekciju ponovo otvori. Šta više, server ne mora biti jedan računar, već jedan računar može biti zadužen za prijavljivanje i autorizaciju, dok drugi može sadržati bazu podataka. Sloj sesije sve ove detalje sakriva od klijenta, koji ima utisak da komunicira sa jedinstvenim serverom preko jedinstvene sesije. Klijent ima utisak da komunicira sa jedim serverom preko jedne sesije, iako: Sesija može da uključi više konekcija i interakciju sa različitim serverima Konekcija može nepredviđeno da se prekine, a zadatak sesije je da je ponovo uspostavi Internet i Web tehnologije

OSI – Sloj sesije Kontrola pristupa zajedničkim resursima
Obezbeđuje uzajamno isključivo korišćenje zajedničkih resursa Zajednički resursi: baza podataka, štampač ... Sloj sesije omogućava bezbedno i uzajamno isključivo korišćenje deljivih mrežnih resursa. Na primer, ako je resurs mrežni štampač, jasno je da u jednom vremenu servis štampanja može da opslužuje samo jednog klijenta. Drugim rečima, uvek može da bude otvorena najviše jedna sesija štampanja. Takođe, deljiv resurs može biti baza podataka kojoj pristupa veliki broj korisnika. Internet i Web tehnologije

OSI – Sloj sesije Sinhronizacija
Predajnik: umeće sinhronizacione tačke u tok podataka Prijemnik: potvrđuje svaku sinhronizacionu tačku Retransmisija nakon nepredviđenog prekida komunikacije se nastavlja od poslednje potvrđene sinhronizacione tačke Sloj sesije omogućava procesima da u tok podataka umeću sinhronizacione tačke. Na primer, ako neki sistem šalje fajl od 2000 stranica, ima punog smisla postavljati sinhronizacione tačke na svakih 100 prenetih stranica kako bi se potvrdilo da je svaka od jedinica obima 100 stranica uspešno preneta i potvrđena od strane odredišta. Ako kojim slučajem u toku prenosa 535-te stranice dođe do nepredviđenog prekida komunikacije, npr. zbog nestanka napajanja, nakon ponovnog uspostavljanja veze retransmisija će početi od 501 stranice, jer stranice od 1 do 500. nema potrebe ponovo prenositi. Takođe, sinhronizacione tačke prilikom sprovođenja nekog složenog dijaloga i se ubacuju nakon okončanih pojedinačnih faza dijaloga. Ako usred dijaloga dođe do prekida komunikacije, dijalog će biti nastavljena počev od poslednje kompletirane faze. Internet i Web tehnologije

OSI – Prezentacioni sloj
Obavlja transformacije podataka, neophodne radi usklađivanja formata podataka, racionalnog korišćenje komunikacionog kapaciteta mreže i obezbeđivanje sigurnost podataka: Prevođenje Kompresija podataka Šifrovanje podataka Prezentacioni sloj je zadužen za sintaksu i semantiku informacija koje se razmenjuju između dva sistema. U sloju prezentacije se obavljaju transformacije podataka, koje su neophodne kako bi se uskladili formati podataka, omogućilo racionalno korišćenje komunikacionog kapaciteta mreže i obezbedila sigurnost podataka. Na Sl. 2‑18 je prikazan odnos između prezentacionog sloja i susednih slojeva, aplikacionog i sloja sesije. Internet i Web tehnologije

OSI – Prezentacioni sloj Prevođenje
Ima ulogu sličnu prevodiocu između osoba koje govore različitim jezikom U upotrebi su različiti sistemi kodiranja podataka: ASCII, EBCDIC, ... Na strani predajnika podaci se prevodi u standardni (mrežni) format, na strani prijeminka podaci se prevode iz standardnog u kodni sistem prijemnika Procesi (programi koji se izvršavaju) na dva udaljene sistema obično razmenjuju informacije u obliku nizova karaktera, brojeva i td. Pre prenosa, informacija mora biti konvertovana u niz bitova. Različiti računari koriste različite sisteme kodiranja, a odgovornost prezentacionog sloja je da obezbedi prevođenje iz jednog u drugi. Na strani predaje, prezentacioni sloj prevodi informaciju iz formati koji koristi pošiljalac u neki standardni format, razumljiv svima. Na prijemnoj strani, prezentacioni sloj prevodi informaciju iz standardnog u format koji koristi odredišni korisnik. Na primer, za binarno kodiranje tekstualnih informacija (slova, cifre i specijalni znaci) u upotrebi su dva standarda: ASCII i EBCDIC. Slovo ´A´, u ASCII standardu kodira se sa 7 bita kao ¨˝˝, a u EBCDIC sa 8 bita kao ˝˝. Očigledno tekstualni fajl kreiran na mašini koja koristi ASCII standard, biće nečitljiv na mašini gde je u upotrebi EBCDIC standard, osim ako se pre isporuke teksta krajnjem korisniku ne obavi prevođenje iz ASCII u EBCDIC. Internet i Web tehnologije

OSI – Prezentacioni sloj Kompresija/dekompresija
Cilj: Racionalno korišćenje komunikacionog kapaciteta mreže Smanjenje vremena prenosa obmnih fajlova Princip: Na strani predaje fajl se komprimuje (smanjuje se veličina fajla) Na strani prijema fajl se dekomprimuju (vraća u prvobitni oblik) Kompresija može biti: Bez gubitaka: Sadžaj fajla pre i posle kompresije ostaje neizmenjen. Za fajlove koji sadže: tekst, brojeve, program. Redukcija do 40% prvobitne veličine. Sa gubicima: U procesu kompresije neki podaci se gube Za fajlove koji sadrže: audio, video (obično sadrže više informacija nego što slušalac/gledalac može da opazi) Redukcija do 5% prvobitne veličine Kompromis između veličine komprimovanog sadžaja i očuvanog kvaliteta Kompresija/dekompresija. Između računara često se prenose obimni fajlovi koje sadrže tekst, slike ili neki druge tipove podatka. Veličina ovih fajlova može biti više desetina ili čak stotina megabajta. Prenos tako velikih fajlova traje dugo i zauzima značajan deo kapaciteta mreže. Da bi se skratilo vreme prenosa, na predajnoj strani se obavlja kompresija fajla, čime se njena veličina smanjuje. Komprimovani fajl se prenosi preko mreže do odredišnog računara, gde se obavlja dekompresija i fajl, u obnovljenom obliku, isporučuje odredišnoj aplikaciji. Podaci se komprimuju uklanjanjem nizova bitova koji se ponavljaju i njihovom zamenom nekom vrstom pregleda koji zauzima manje prostora; podaci se dekomprimuju rekonstrukcijom ponavljanih sekvenci bitova. Za datoteke koje sadrže tekst, program ili numeričke podatke moraju se koristiti metodi kompresije bez gubitaka. Proces komprimovanja bez gubitaka je takav da sadržaj datoteke posle kompresije i dekompresije ostaje neizmenjen, čak i na nivou bita. Takvi metodi obično smanjuju datoteku na do 40% njene originalne veličine. Proces komprimovanja tokom koga se gube neki podaci zove se kompresija sa gubicima. Video i audio datoteke često sadrže više informacija nego što posmatrač ili slušalac može da opazi; metod kompresije sa gubicima ne čuva višak informacija i može da smanji ove datoteke na do 5% originalne veličine. Internet i Web tehnologije

OSI – Prezentacioni sloj Kompresija/dekompresija - primer
Kompresija teksta: nizovi identičnih simbola zamenjuju se sekvenciom: (#, simbol, broj pojavljivanja) 56 simbola 24 simbola Na Sl. 2‑19 je ilustrovan jedan jednostavan način za kompresiju teksta. U originalnom tekstu su uočeni nizovi istih simbola i zamenjeni nizovima koji počinju znakom # a nastavljaju se simbolom koji se ponavlja i brojem ponavljanja. Kao što se može videti, primenom zamena veličina teksta je smanjena sa 56 na 24 simbola. Obrnuti postupak, dekompresija, je trivijalan. Internet i Web tehnologije

OSI – Prezentacioni sloj Šifrovanje/dešifrovanje
Informacije koje se razmenjuju putem javne mreže (kao što je Internet) mogu biti dostupne i nekoj trećoj strani i eventualno zloupotrebljene Zaštita podataka od neovlašćenog korišćenja Na predajnoj strani: poverljive informacije se šifruju i prenose u šifrovanom obliku. Na prijemnoj strani: obavlja se dešifrovanje i informacija u prvobitnom obliku isporučuje primaocu. Za bilo koje treće lice koje dođe u posed šifrovane informacije, ona nema značaj jer niko osim pošiljaoca i primaoca nije u stanju da protumači njeno značenje Šifrovanje/dešifrovanje. Šifrovanje se odnosi na zaštitu podataka od neovlašćenog korišćenja. Mnoge računarske mreže (kao što je Internet) su javne mreže, što znači da su dostupne svim zainteresovanim korisnicima. To takođe znači da komunikaciona infrastruktura koja povezuje dva udaljena korisnika nije pod kontrolom ni jednog od njih, pa informacije koje se razmenjuju mogu biti dostupne i nekoj trećoj strani i eventualno zloupotrebljene. Da bi se to sprečilo, poverljive informacije koje se šalju, na predajnoj strani se šifruju i prenose u šifrovanom obliku. Na prijemnoj strani, obavlja se dešifrovanje i informacija u prvobitnom obliku isporučuje primaocu. Za bilo koje treće lice koje dođe u posed šifrovane informacije, ona nema značaj jer niko osim pošiljaoca i primaoca nije u stanju da protumači njeno značenje. U slučajevima kada postoji mnogo pošiljaoca i jedan primalac, problem sa ključem šifre se prevazilazi korišćenjem asimetrične šeme šifrovanja koja se zove šifrovanje javnim ključem, a koja koristi par ključeva: javni ključ šifruje podatke, a odgovarajući tajni ili privatni ključ ih dešifruje. Primalac tajnih poruka kreira javni ključ i distribuira ga svim zainteresovanim korisnicima. Svi korisnici koriste isti algoritam šifrovanja i isti javni ključ. Međutim, algoritam dešifrovanja i ključ dešifrovanja su tajni i ne napuštaju primaoca. Metod je asimetričan zato što koristi različite algoritme i ključeve za šifrovanje i dešifrovanje. Algoritam dešifrovanja je tako osmišljen da nije inverzan algoritmu šifrovanja. To znači da ako neko dođe u posed šifrovanih podataka, čak iako zna algoritam šifrovanja i javni ključ kojim je šifrovanje obavljeno, neće biti u stanju (barem ne lako) da rekonstruiše algoritam dešifrovanja i odgovarajući tajni ključ Internet i Web tehnologije

Šifrovanje pomoću ključa Algoritam šifrovanja/dešifrovanja je javno poznat Ključ je tajni. Da li? Šifrovanje se obično zasniva na ključu šifre koji je bitan za dešifrovanje. Ključ šifre je niz podataka koji se koristi za šifrovanje drugih podataka i koji, prema tome, mora da se koristi i za dešifrovanje podataka. Problem sa ključem šifre je što ključ šifre mora da se prenese primaocu, što omogućava njegovo otkrivanje. Internet i Web tehnologije

Šifrovanje javnim ključem Asimetrična šema šifrovanja: Javni ključ za šifrovanje Tajni ključ za dešifrovanje Više pošiljaoca jedan primalac: Primalac poruka kreira par ključeva; javni šalje svim potencijalnim pošiljocima; tajni zadržava kod sebe Pošiljalac šifruje poruku javnim ključem i šalje je primaocu Primalac koristi tajni ključ za dešifrovanje U slučajevima kada postoji mnogo pošiljaoca i jedan primalac, problem sa ključem šifre se prevazilazi korišćenjem asimetrične šeme šifrovanja koja se zove šifrovanje javnim ključem, a koja koristi par ključeva: javni ključ šifruje podatke, a odgovarajući tajni ili privatni ključ ih dešifruje. Primalac tajnih poruka kreira javni ključ i distribuira ga svim zainteresovanim korisnicima. Svi korisnici koriste isti algoritam šifrovanja i isti javni ključ. Međutim, algoritam dešifrovanja i ključ dešifrovanja su tajni i ne napuštaju primaoca. Metod je asimetričan zato što koristi različite algoritme i ključeve za šifrovanje i dešifrovanje. Algoritam dešifrovanja je tako osmišljen da nije inverzan algoritmu šifrovanja. To znači da ako neko dođe u posed šifrovanih podataka, čak iako zna algoritam šifrovanja i javni ključ kojim je šifrovanje obavljeno, neće biti u stanju (barem ne lako) da rekonstruiše algoritam dešifrovanja i odgovarajući tajni ključ Internet i Web tehnologije

Šifrovanje javnim ključem - primer Na Sl. 2‑20 je ilustrovana ideja šifrovanje javnim ključem na primeru banke koja korisnicima omogućava pristup svojim servisima. Banka je svim svojim korisnicima prosledila isti, javni algoritam i ključ šifrovanja. Tajni ključ i algoritam, koji omogućavaju dešifrovanje poseduje samo banka. Internet i Web tehnologije

OSI – Prezentacioni sloj Provera autentičnosti
Utvrđivanje punovažnosti informacije Provera autentičnosti (authentication) se odnosi utvrđivanje punovažnosti informacije. Postoji više metoda za proveru autentičnosti, ali razmotrićemo samo jedan, poznat pod nazivom digitalni potpis. Koncept digitalnog potpisa sličan je proceduri koja se sprovodi prilikom npr. podizanja veće količine novca u banci. Korisnik potvrđuje prijem novca potpisivanjem odgovarajućeg dokument, a banka smešta potpisani dokument u arhivu. Potpisani dokument je potreban kao dokaz o obavljenoj transakciji, za slučaj da se korisnik kasnije obrati banci sa tvrdnjom da nije uzimao novac. Drugim rečima, stavljanjem potpisa na dokument korisnik potvrđuje autentičnost dokumenta. Internet i Web tehnologije

OSI – Prezentacioni sloj Provera autentičnosti
Digitalni potpis: Elektronski ekvivalent svojeručnog potpisa Dva nivoa šifrovanja/deširovanja i dva para ključeva: Prvi nivo: provera autentičnosti (ključeve kreira klijent) Drugi nivo: zaštita informacija (ključeve kreira server) Javni ključ servera Tajni ključ servera Tajni ključ klijenta Javni ključ klijenta U mrežnim transakcijama, korisnik ne može lično da potpiše zahtev za podizanje novca. Umesto toga, korisnik može da kreira ekvivalent elektronskog ili digitalnog potpisa načinom na koji šalje podatke. Digitalni potpis uvodi još jedan nivo šifrovanja/dešifrovana u prethodno opisani proces šifrovanja javnim ključem. Međutim, ovog puta, tajni ključ čuva korisnik, a javni banka. Koncept je ilustrovan na slici. Korisnik šifruje poruku P svojim tajnim ključem K1s i tako kreira prvu verziju kôdiranog teksta poruke (C1). Korišćenjem javnog ključa K1p korisnik šifruje kôdirani tekst C1 i dobija drugu kôdiranu verziju teksta poruke (C2) koju šalje banci. Banka korisni tajni ključ K2s da bi dešifrovala C2 u C1. Verziju poruke C1 banka smešta u svoju bazu podataka (arhivu), a zatim primenjuje javni ključ K2p da bi od C1 došla do teksta poruke u prvobitnom obliku, P. Tekst može da glasi: ˝Ja Petar Petrović sa svog računa br. taj-i-taj podižem 17 dinara˝. Ako jednog dana Petar Petrović dođe u banku sa tvrdnjom da nikada nije obavio ovakvu transakciju, banka može da iz svoje arhive uzme C1, primeni K2p i tako pokaže Petru da je upravo on kreirao P. Ključ K2p koji dešifruje C1 u P, dokaz je da je P šifrovano u C1 ključem K1s. Petar ne može da tvrdi da je banka kreirala C1, jer banka ne poseduje K1s; K1s je tajni ključ korisnika koji jedino on zna. Petar može da se žali sudu da je neki neautorizovani korisnik došao u posed ključa K1s. Ali, u tom slučaju, sud će odbaciti žalbu sa obrazloženjem da je obaveza svakog korisnika da svoj tajni ključ čuva na tajnom mestu. Napomenimo da treba praviti razliku između provere ovlašćenja, koja se sprovodi na nivou sesije i provere autentičnosti sa prezentacionog nivoa. Proveru ovlašćenja sprovodi sistem (server) da bi klijentu oborio korišćenje svoji resursa ili podataka (putem zahteva za korisničkim imenom i lozinkom). Proveru autentičnosti koristi klijent da bi potvrdio autentičnost svojih podataka. Provera ovlašćenja se sprovodi kroz dijalog klijenta i servera na početku sesije. Provera autentičnosti je ugrađena u samu informaciju koju klijent šalje serveru. Internet i Web tehnologije

OSI – Sloj aplikacije Vršni sloj OSI modela koji omogućava korisniku korišćenje usluga mreže. Obezbeđuje interfejs i podršku za standardne servise kao što su elektronska pošta, pristup i prenos udaljenih fajlova, Web i dr Sloj aplikacije je vršni sloj OSI modela koji omogućava korisniku korišćenje usluga mreže. Svrha šest nižih slojeva je obezbeđivanje pouzdanog prenosa podataka. Međutim, prenos podataka, sam po sebi, nije krajnji cilj. Tek na aplikacionom nivou, mogućnost razmene podataka sa udaljenim korisnicima se uobličava u svrsishodne servise i aplikacije. Sloj aplikacije obezbeđuje interfejs i podršku za standardne servise kao što su elektronska pošta, pristup i prenos udaljenih fajlova, Web i dr. Napomenimo da korisnik ne mora biti čovek. Korisnik može biti neka druga aplikacija koja se izvršava na istom računaru. U tom slučaju, interfejs nisu tastatura, miš i ekran već skup funkcija (servis) koje su na raspolaganju korisničkom programu. Da bi dve aplikacije mogle da komuniciraju neophodno je da postoje pravila koja definišu skup dozvoljenih poruka i aktivnosti koje program preduzima po prijemu poruke. Na primer, program za slanje elektronske pošte omogućava korisniku da napiše , navede odredišnu adresu i prostim klikom na dugme pošalje . Zadatak programa je da sadržaj pisma, adresu pošiljaoca, adresu primaoca zajedno drugim pratećim informacijama upakuje u poruku koja će biti razumljiva za program koji koristi primalac pisama, a da zatim uspostavi vezu sa Mail serverom i isporuči mu poruku. Dakle, ono što za krajnjeg korisnika predstavlja jednostavnu aktivnost, program razlaže na čitav niz akcija koje uključuju interakciju i dijalog sa nekom udaljenom aplikacijom. Da bi dve aplikacije mogla da se razumeju neophodno je da obe poštuju neka zajednička standardizovana pravila. Upravo pravila interakcije između udaljenih aplikacija predstavljaju protokole koji spadaju u sloj aplikacije. Na Sl. 2‑22 je prikazan odnos između korisnika, sloja aplikacije i prezentacionog sloja. Od brojnih aplikacionih servisa, Sl. 2‑22 prikazuje samo tri: X.400 (servis za razmenu poruka), X.500 (servis direktorijuma) i FTAM (prenos, pristup i menadžment fajlova). (Napomenimo da se radi o servisima OSI standarda, koji se danas retko koriste.) Internet i Web tehnologije

OSI – Sloj aplikacije Tipične aplikacije: Virtuelni terminal: omogućava korisniku da udaljeni računar koristi na isti način kao lokalni Prenos, pristup i menadžment fajlova: pristup fajlovima na udaljenom računaru radi čitanja (preuzimanja), modifikacije, kreiranja novi ili brisanja postojećih fajlova Mail servis: prenos i skladištenje elektronske pošte Servis direktorijuma: pristup distribuiranim bazama podataka koje čuvaju neke globalne informacije iz različitih oblasti Virtuelni terminal. Virtuelni terminal je softverska verzija fizičkog terminala (tastatura i monitor), koja omogućava korisniku da udaljeni računar koristi na isti način kao lokalni. To se postiže tako što aplikacija kreira softversku emulaciju terminala na udaljenom računaru. Korisnički računar komunicira sa softverskim terminalom, koji prenosi konverzaciju na udaljeni računara i obrnuto. Udaljeni računar ima privid da interaguje sa fizičkim terminalom koji je direktno priključen. Prenos, pristup i menadžment fajlova. Ova aplikacija omogućava korisniku da pristupa fajlovima na udaljenom računaru radi čitanja (preuzimanja), modifikacije, kreiranja novi ili brisanja postojećih fajlova. Mail servis. Predstavlja osnovu za prenos i skladištenje elektronske pošte. Servis direktorijuma. Ova aplikacija omogućava pristup distribuiranim bazama podataka koje čuvaju neke globalne informacije iz različitih oblasti. Internet i Web tehnologije

OSI – pregled funkcija Internet i Web tehnologije

TCP/IP referentni model
TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol - Protokol za kontrolu prenosa/Internet protokol) Koristi se na Internetu Naglasak na sloju mreže i transportnom sloju Prezentacioni i sloj sesije nisu predviđeni – njihove funkcije obuhvaćene aplikacionim slojem TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol - Protokol za kontrolu prenosa/Internet protokol) referentni model se koristi na Internetu. Razvijen je pre OSI modela, tako da se slojevi ova dva modela ne poklapaju u potpunosti. TCP/IP model čini pet slojeva: fizički, sloj veze, mrežni, transportni i aplikacioni. TCP/IP se samo sporadično bavi najnižim slojevima (fizičkim i slojem veze). Zajedno, ova dva sloja se tretiraju kao ˝host-mreža ˝sloj. TCP/IP ne nameće neke posebne zahteve koji se tiču ovih slojeva (pretpostavlja se da mreža poseduje protokole koji pokrivaju funkcije tih slojeva), a naglasak stavlja na sloj mreže, transportni i aplikacioni sloj. Mrežni i transportni sloj odgovaraju slojevima 3 i 4 OSI modela. Međutim, kod TCP/IP na transportni sloj direktno se nastavlja aplikacioni sloj, koji obuhvata funkcionalnost tri vršna sloja OSI modela (Sl. 2‑24). Internet i Web tehnologije

TCP/IP protokoli TCP/IP je hijerarhijski protokol sačinjen od interaktivnih, ali ne obavezno i međusobno nezavisnih modula od kojih svaki ostvaruje neku specifičnu funkciju. Za razliku od OSI modela koji definiše koje funkcije pripadaju kom sloju, slojevi TCP/IP modela sadrži relativno nezavisne protokole koji se mogu kombinovati zavisno od potreba sistema. Pojam hijerarhijski znači da je svaki protokol višeg nivoa, podržan od strane jednog ili više protokola nižeg nivoa. Na Sl. 2‑25 je prikazana struktura TCP/IP modela sa protokolima razvrstanim u slojeve koji su preklopljeni sa odgovarajućim slojevima OSI modela. Internet i Web tehnologije

Mrežni (Internet) sloj: IP (Internet protokol) – centralni protokol mrežnog sloja (isporuka paketa od hosta od hosta) Pomoćni protokoli: ARP, RARP, ICMP, IGMP Transportni sloj: TCP – transportni protokol konekcionog tipa UDP – transportni protokol beskonekcionog tipa Aplikacioni sloj: TELNET (virtuelni terminal) FTP (prenos fajlova) SMTP ( ) DNS (preslikavanje imena hostova u mrežne adrese) HTTP (pribavljanje Web strana) Mrežni (Internet) sloj Glavni protokol na mrežnom nivou je IP (Internet Protocol). Pored IP, sloj mreže sadrži još nekoliko pomoćnih protokola (ARP, RARP, ICMP, IGMP i dr.). Internet sloj je odgovoran za isporuku paketa od hosta do hosta na Internetu. Glavna briga ovog sloja je rutiranje paketa i izbegavanje zagušenja (odgovara mrežnom sloju OSI modela). Transportni sloj Na transportnom nivou, TCP/IP definiše dva protokola: TCP i UDP (User Datagram Protocol). TCP je transportni protokol konekcionog tipa koji omogućava uspostavljanje pouzdanog toka bajtova između dve udaljene aplikacije. TCP obavlja segmentaciju toka bajtova na poruke koje prosleđuje internet sloju. Na strani odredišta, TCP rekonstruiše tok bajtova i prosleđuje ga aplikaciji. Uz to, TCP se bavi kontrolom protoka kako bi sprečio da brzi predajnik pretrpa porukama sporog prijemnika koje on ne može da obradi. UDP je jednostavan, nepouzdan, beskonekcioni transportni protokol za aplikacije koje ne zahtevaju strogu kontrolu grešaka i redosleda pristizanja paketa. Radi se o aplikacijama kao što su one koje prenose audio i video, kod kojih je brza isporuka paketa važnija od precizne isporuke. Aplikacioni sloj TCP/IP model ne predviđa prezentacioni i sloj sesije, već su funkcije ovih slojeva pripojene aplikacionom sloju. To znači da aplikacije moraju samostalno da realizuju funkcije koje se odnose na sesiju i prezentaciju podataka, ako su im takve funkcije uopšte potrebne. Aplikacioni sloj sadrži veći broj protokola visokog nivoa. Prvobitno su razvijeni protokoli: TELNET (virtuelni terminal), FTP (File Transfer Protocol) - protokol za prenos fajlova i SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) - protokol za prenos elektronske pošte. Vremenom, aplikacioni sloj je proširen brojnim protokolima, od kojih su najznačajniji: DNS (Domain Name System) - za preslikavanje imena hostova u njihove mrežne adrese i HTTP - za pribavljanje strana na Web-u Internet i Web tehnologije

Internet i Web tehnologije

Similar presentations

Presentation on theme: "Internet i Web tehnologije"— Presentation transcript:

Similar presentations

About project

Feedback

Log in

Auth with social network:

Internet i Web tehnologije

Similar presentations

Presentation on theme: "Internet i Web tehnologije"— Presentation transcript:

Similar presentations

About project

Feedback