1. Prof. dr Jelena Kočović Ekonomski fakultet Beograd
V Kurs za kontinuiranu edukaciju aktuara i drugih stručnjaka u osiguranju
LIKVIDNOST I SOLVENTNOST OSIGURAVAJUĆIH KOMPANIJA
KONCEPT SOLVENTNOSTI OSIGURAVAJUĆIH KOMPANIJA
od Solventnosti 0 do Solventnosti II
Prof. dr Jelena Kočović
Ekonomski fakultet
Beograd

2. KONCEPT SOLVENTNOSTI
Solventnost osiguravajućih kompanija, njeno očuvanje, regulativa i kontrola, predstavljaju osnovu zdravog funkcionisanja tržišta osiguranja.
Svrha osiguranja, koja se ogleda u pružanju određene ekonomske i socijalne zaštite od rizika, uslovljava primarni značaj solventnosti u odnosu na ostale principe poslovanja osiguravača.

3. DEFINISANJE SOLVENTNOSTI
Solventnost je najvažniji pokazatelj sigurnosti i stabilnosti osiguravajuće kompanije, pa samim tim i njene atraktivnosti za potencijalne osiguranike.
Za osiguravajuću kompaniju kažemo da je solventna ako je njena imovina veća od dugova.
Solventnost, ili platežna sposobnost osiguravača, je njegova sposobnost da raspoloživim novčanim sredstvima podmiri sve svoje obaveze u rokovima njihovog dospeća.

4. ZNAČAJ KONCEPTA SOLVENTNOSTI
Nesolventnost osiguravajućih kompanija pogađa prvenstveno osiguranike, kao korisnike njihovih usluga.
Nezadovoljstvo osiguranika prati i loš imidž kompanije, negativan stav regulatora.

5. MARGINA SOLVENTNOSTI
Margina solventnosti predstavlja višak likvidne imovine nad obavezama osiguravača.
Margina solventnosti je ekstra kapital koji osiguravač mora da poseduje kao amortizer protiv nepredviđenih događaja, kao što su viši odštetni zahtevi ili nepovoljniji rezultati investiranja od predviđenih.

6. MARGINA SOLVENTNOSTI
Margina solventnosti treba da obezbedi kontinuiranu kontrolu i praćenje funkcionalnog odnosa između potrebnog kapitala i preuzetih rizika.
Raspoloživa margina solventnosti predstavlja raspoloživi višak kapitala, slobodni kapital, višak sredstava.
Zahtevana ili propisana margina solventnosti predstavlja minimalni zahtevani iznos od koga ne sme biti niza raspoloživa margina solventnosti.

7. MARGINA SOLVENTNOSTI
Na strani aktive, raspoloživa margina solventnosti odgovara aktivi kompanije, oslobođenoj od svih tekućih i predvidivih obaveza i nematerijalnih ulaganja.
Na strani pasive, isti odgovarajući iznos je skupina osnovnog kapitala, statutarnih i slobodnih rezervi, neraspoređene dobiti i revalorizacionih rezervi (umanjena za otkupljene sopstvene akcije i gubitak iz prethodnih godina), koju domaći zakonodavac označava terminom garantna rezerva.

8. MARGINA SOLVENTNOSTI
Raspoloživa margina solventnosti pokazuje sa kolikim iznosom kapitala osiguravajuća kompanija zaista raspolaže.
Zahtevana margina solventnosti predstavlja hipotetičku kategoriju koja se izračunava primenom odgovarajućeg aktuarskog modela, i određuje donju granicu ispod koje se raspoloživa margina solventnosti ne sme nalaziti.

9. MARGINA SOLVENTNOSTI
Konačna ocena solventnosti osiguravajućih kompanija, posmatrano sa aspekta organa nadzora, je odnos između raspoložive i zahtevane margine solventnosti.
Prema važećoj regulativi solventnosti osiguravača u Evropskoj uniji, ukoliko je stvarna margina solventnosti niža od zahtevane (tj. pri vrednosti racio broja dveju veličina koja je manja od 100%), nadzorni ogan je ovlašćen da zahteva od osiguravača da pripremi i prezentuje sveobuhvatan plan finansijskog ozdravljenja (tzv. plan solventnosti).

10. MARGINA SOLVENTNOSTI
Ako se raspoloživa margina solventnosti spusti ispod nivoa garantnog fonda (tj. pri vrednosti racia raspoloživog i zahtevanog kapitala manjoj od 33,33%), osiguravač ima obavezu podnošenja kratkoročnog finansijskog plana, koji će definisati način trenutnog delovanja u cilju otklanjanja nastalih teškoća u poslovanju.
Istovremeno, organ nadzora ima pravo na delimičnu ili potpunu zabranu slobodnog raspolaganja imovinom osiguravača. Konačno, neispunjenje navedenih planova u predviđenom roku podrazumeva gubitak dozvole za rad osiguravača.

11. MARGINA SOLVENTNOSTI
Prema regulativi solventnosti osiguravača u Srbiji, u slučaju da garantna rezerva ne dostiže nivo zahtevane margine solventnosti, kompanija ima obavezu da u roku od 30 dana od dana utvrđivanja neusklađenosti formuliše i podnese Narodnoj banci Srbije odgovarajući program mera za usklađivanje.
Za razliku od regulative EU, domaći zakonodavac ne predviđa kategoriju garantnog fonda, u vidu jedne trećine izračunate zahtevane margine solventnosti, kao dodatnog kontrolnog nivoa u procesu praćenja solventnosti osiguravača.
U zemljama sa razvijenim tržištem osiguranja, poput SAD, Japana, itd. postoji veći broj nivoa kontrole solventnosti, u zavisnosti od odnosa raspoložive i zahtevane margine solventnosti.
Osnovna ideja je da organ nadzora treba da reaguje ne samo kada je stvarna margina manja od zahtevane, već, po određenim etapama, i pre tog momenta, da bi se sprečilo nastupanje nesolventnosti.

12. MARGINA SOLVENTNOSTI
Margina solventnosti treba da bude dovoljna za apsorpciju posledica realizacije neidentifikovanih rizika, kao i neočekivanih fluktuacija i potcenjenosti uticaja identifikovanih rizika, za koje je već obezbeđeno pokriće (npr. u vidu tehničkih rezervi).
Ona treba da obezbedi pokriće mogućeg viška šteta i troškova poslovanja osiguravača iznad utvrđene premije osiguranja.

13. UVOĐENJE POJMA MARGINE SOLVENTNOSTI
Pitanje metodoloških osnova utvrđivanja solventnosti osiguravajućih kompanija prisutno je od samog početka razvoja osiguranja na naučnim osnovama.
Već početkom 19. veka, Vilijam Morgan iz Pravednog društva za osiguranje (Equitable Assurance Society) je među prvima uočio neophodnost posedovanja viška kapitala osiguravača u cilju obezbeđenja izmirenja odštetnih zahteva vlasnika polisa.
U drugoj polovini 19. veka javili su se prvi pokušaji matematičke formulacije zahtevanog kapitala za pokriće rizika kompanija u oblasti životnog, a zatim i neživotnog osiguranja. Uvođenju termina solventnosti prethodio je koncept obaveznih stabilizacionih rezervi, tj. rezervi za izravnanje rizika, koje su služile kao dodatna garancija ispunjenja preuzetih obaveza prema osiguranicima.
Od polovine 20. veka, intenzivirana je naučno-istraživačka aktivnost u pravcu razvoja modela za identifikaciju potencijalnih finansijskih teškoća osiguravajućih kompanija koji bi bili praktično primenljivi.

14. MODELI ZA OBRAČUN MARGINE SOLVENTNOSTI
Sredinom prošlog veka došlo se do ideje da je neophodno razviti adekvatne modele za obračun margine solventnosti.
Pomoću tih modela bi se vršila procena potrebnog nivoa kapitala, kao preventivna mera za postizanje i održanje solventnosti osiguravajućeg društva na nivou koji će obezbediti isplatu obaveza prema osiguranicima.
To bi obezbedilo zadovoljenje forme i suštine zakonske regulative za regulatore, kao i obezbeđenje dobrog poslovnog imidža.

15. SOLVENTNOST 0 MODEL PROFESORA CAMPAGNE-A ZA NEŽIVOTNA OSIGURANJA
Kvantitativni model za merenje rizika dovoljnosti premije na bazi racia šteta i racia troškova u svrhe izračunavanja margine solventnosti neživotnih osiguravača, koji je formulisan sredinom XX veka.
Racio troškova je konstanta, a racio šteta slučajna promenljiva koja sledi beta raspodelu.
Zahtevana margina solventnosti za pokriće rizika definiše se u odnosu na neto naplaćene premije, kao višak zbira prosečne vrednosti racia troškova ( ) i vrednosti pod rizikom raspodele racia šteta za izabrani nivo poverenja ( ) u odnosu na 1 (ili 100%).
Procentualno učešće zahtevane margine solventnosti u premiji osiguranja predstavlja tzv. premijski indeks. 15

16. MODEL PROFESORA CAMPAGNE-A ZA NEŽIVOTNA OSIGURANJA
Tabela 1. Rezultati primene modela za izabrane evropske zemlje ( )
Zemlja
Obračun (u %)
Danska
Francuska
Holandija
Italija
Nemačka
Švajcarska
Švedska
Velika Britanija
Premija
100
Prosečan racio troškova 35 38 53 44 42 32 41
Preostali iznos za isplatu šteta 65 62 47 56 58 68 59
VaR0,9997 racia šteta 74 97 78 83 90 72
Margina solventnosti 9 31 27 3 25 22 13
Izvor: Campagne, C. (1961) „Minimum standards of solvency for insurance firms“, Report to the OEEC, Insurance Sub-Committee, TP/AS(61)1, Paris, str. 59.
Grafikon 1. Grafički prikaz rezultata primene modela
izračunata vrednost
premijskog indeksa: %
usvojena vrednost
premijskog indeksa u
modelu fiksnog koeficijenta:
18% (16%)
Izvor: Sandström, A. (2006) Solvency: Models, Assessment and Regulation, London: Chapman&Hall/CRC, str. 17

17. KLJUČNI NEDOSTACI MODELA
Ukupna solventnost osiguravača se određuje isključivo u odnosu na rizik dovoljnosti premije osiguranja, zanemarujući druge rizike kojima je izloženo njihovo poslovanje.
Korišćene definicije racia šteta i racia troškova u modelu su nepotpune i neadekvatne.
Model implicitno pretpostavlja da su sva racia šteta međusobno nezavisna i sa istom raspodelom verovatnoća.
Vrednost premijskog indeksa je jedinstvena ne samo za sve kompanije, već i za sve vrste neživotnih osiguranja, što nije logično.
Kasnija empirijska istraživanja pokazuju da je propisana vrednost premijskog indeksa značajno manja od one koja bi realno odgovarala pojedinim evropskim zemljama (de Wit, Kastelijn 1980; Ramlau-Hansen 1982; Sandström 2006; Dreassi, Miani 2008).

18. MODEL PROFESORA CAMPAGNE-A ZA ŽIVOTNA OSIGURANJA
Zahtevana margina solventnosti se izračunava procentualno u odnosu na matematičke rezerve životnih osiguravača, u cilju aproksimiranja rizika investiranja.
Definiše se slučajna promenljiva LR (racio šteta) kao odnos isplata osiguranih suma i matematičke rezerve tokom posmatranog perioda, za koju se pretpostavlja da sledi Pirsonovu raspodelu IV tipa.
Pristup pretpostavlja da je verovatnoća da definisani racio LR bude veći od margine solventnosti ms (definisane procentualno u odnosu na matematičke rezerve) veoma niska, tj.
Zahtevana margina solventnosti definiše se na osnovu vrednosti pod rizikom racia LR na odgovarajućem nivou poverenja 1-ε tj:

19. MODEL PROFESORA CAMPAGNE-A ZA ŽIVOTNA OSIGURANJA
Na bazi raspoloživih podataka, Campagne je izračunao vrednost pod rizikom racia šteta LR za različite nivoe poverenja u periodima od 1,2,3,5 i 10 godina:
Campagne je predložio da se za nivo poverenja pri računanju vrednosti pod rizikom racia LR uzme 0,95, tj. verovatnoća propasti od 5%, što je na bazi raspoloživih podataka rezultovalo zahtevanom marginom solventnosti u iznosu od 4% matematičke rezerve.
Tabela 2. Ocenjena zahtevana margina solventnosti kao procenat matematičke rezerve
Nivo poverenja (1-ε)
1 godina
2 godine
3 godine
5 godina
10 godina
0,999 9 10 12 14
0,99 7
7,5 8
0,95
3,5 4 3
0,90
2,5 2 1
Izvor: Campagne, C. (1961) „Minimum standards of solvency for insurance firms“, Report to the OEEC, Insurance Sub-Committee, TP/AS(61)1, Paris

20. SOLVENTNOST 0
I pored navedenih nedostataka, model Campagne-a se nalazi u osnovi metodologije određivanja solventnosti kompanija u EU, koja je formalno uspostavljena godine u formi Prve EU Direktive za neživotna osiguranja (Directive 73/239/EEC), odnosno godine, u formi Prve EU Direktive za životna osiguranja (Directive 79/267/EEC), u okviru tzv. koncepta Solventnost 0.
Pri tome, pošto je prvobitno predložena vrednost premijskog indeksa (od 25%) ocenjena kao isuviše visoka u većini članica tadašnje EEZ, nakon pregovora između organa nadzora i predstavnika delatnosti osiguranja, kao kompromisno rešenje usvojena je arbitrarna vrednost ovog indeksa od 18%, odnosno 16%.
Pored toga, sasvim je arbitrarno usvojena i vrednost dodatnog parametra obračuna zahtevne margine kod neživotnih osiguranja, indeksa šteta, u iznosu od 26%, odnosno 23%.

21. PRIMENA KONCEPTA SOLVENTNOST 0 NEŽIVOTNA OSIGURANJA
PREMIJSKI INDEKS
18% na prvih 10 mil. obračunskih jedinica bruto fakturisane premije (Pi) za jednu poslovnu godinu, i
16% na ostatak iznad 10 mil. obračunskih jedinica bruto fakturisane premije u jednoj poslovnoj godini.
INDEKS ŠTETA
26% na prosečan iznos nastalih osiguranih šteta u poslednje 3 (odnosno 7) godine (Si) do iznosa od 7 mil. obračunskih jedinica, i
23% na ostatak iznad 7 mil. obračunskih jedinica prosečnog iznosa nastalih osiguranih šteta u protekle 3 (7) godina:
gde je r, u oba slučaja, učešće nastalih osiguranih šteta u samopridržaju u ukupnim nastalim osiguranim štetama, tokom 3 prethodne godine.
MINIMALNI GARANTNI FOND
obračunskih jedinica, u zavisnosti od vrste osiguranja.

22. PRIMENA KONCEPTA SOLVENTNOST 0 ŽIVOTNA OSIGURANJA
MATEMATIČKA REZERVA + RIZIČNI KAPITAL
4% na iznos matematičke rezerve, i
0,3% na rizični kapital
gde su:
r1 – odnos neto i bruto matematičke rezerve u prethodnoj poslovnoj godini;
r2 – odnos neto i bruto rizičnog kapitala u prethodnoj poslovnoj godini.
MINIMALNI GARANTNI FOND
obračunskih jedinica.

23. SOLVENTNOST I
U cilju poboljšanja kvaliteta zaštite osiguranika i uvažavanja inflatornih efekata, odredbe prvih direktiva bile su predmet brojnih analiza, što je rezultovalo njihovim izmenama i dopunama. Februara godine usvojene su Direktive u okviru projekta Solventnost I (Directive 2002/13/EC i Directive 2002/83/EC).
U osnovi, zadržana je prvobitna metodologija utvrđivanja solventnosti, uz manje izmene u cilju usklađivanja sa aktuelnim okolnostima.
Granična vrednost premije na koju se primenjuje premijski indeks kod neživotnih osiguranja, koja je prvobitno iznosila 10 miliona obrač. jed., zamenjena je iznosom od 50 miliona EUR.
U slučaju indeksa šteta, došlo je do povećanja graničnog iznosa šteta, sa 7 miliona na 35 miliona EUR.
Paralelno je prilagođen raspon vrednosti minimalnog garantnog fonda (sa obrač. jedinica na 2-3 miliona EUR), u zavisnosti od vrste osiguranja), uz prelazni period od 5 godina za ispunjenje navedenih zahteva.
Navedeni apsolutni novčani iznosi su predmet godišnje revizije u cilju prilagođavanja kretanju evropskog indeksa potrošačkih cena.

24. PRIMENA KONCEPTA SOLVENTNOST I NEŽIVOTNA OSIGURANJA
PREMIJSKI INDEKS
18% na prvih 50 mil. EUR bruto fakturisane premije (Pi) za jednu poslovnu godinu, i
16% na ostatak iznad 50 mil. EUR bruto fakturisane premije u jednoj poslovnoj godini.
INDEKS ŠTETA
26% na prosečan iznos nastalih osiguranih šteta u poslednje 3 (odnosno 7) godine (Si), do iznosa od 35 mil. EUR, i
23% na ostatak iznad 35 mil. EUR prosečnog iznosa nastalih osiguranih šteta u protekle 3 (7) godina.
gde je r, u oba slučaja, učešće nastalih osiguranih šteta u samopridržaju u ukupnim nastalim osiguranim štetama, tokom 3 prethodne godine.
MINIMALNI GARANTNI FOND
2 -3 mil. EUR, u zavisnosti od vrste osiguranja

25. PRIMENA KONCEPTA SOLVENTNOST I ŽIVOTNA OSIGURANJA
MATEMATIČKA REZERVA + RIZIČNI KAPITAL
4% na iznos matematičke rezerve, i
0,3% na rizični kapital
gde su:
r1 – odnos neto i bruto matematičke rezerve u prethodnoj poslovnoj godini;
r2 – odnos neto i bruto rizičnog kapitala u prethodnoj poslovnoj godini.
MINIMALNI GARANTNI FOND
3 mil. EUR

26. PREDNOSTI MODELA FIKSNOG KOEFICIJENTA
Jednostavnost primene
Lakoća razumevanja rezultata
Uporedivost rezultata između različitih kompanija
Objektivnost

27. NEDOSTACI MODELA FIKSNOG KOEFICIJENTA
Neosetljivost na rizike
(fokusiranje na obaveze)
Zapostavljanje pojedinih kategorija rizika
(fokusiranje na rizik osiguranja)
Zanemaruju se efekti diversifikacije rizika
(izostaje podsticaj za razvoj i primenu internih tehnika upravljanja rizikom)
Tretman rizik reosiguranja nije sasvim adekvatan
Isuviše naglašena opštost pristupa

28. NEDOSTACI MODELA FIKSNOG KOEFICIJENTA
Izostanak dinamičnosti
Nelogičnost rezultata zbog neadekvatno izabranih kategorija koje prezentuju izloženost riziku
podsticaji u pravcu potcenjivanja rezervisanja i premije osiguranja
Izostanak tehničkih rezervi kao parametra kalkulacije margine solventnosti u neživotnom osiguranju.

29. SOLVENTNOST II
Kako bi kompanija kontinuirano i blagovremeno izmirivala obaveze prema osiguranicima , neophodno je sagledati sve rizike koji ugrožavaju poslovanje i na adekvatan način upravljati njima.
Značajno izmenjen poslovni ambijent u poslednjih nekoliko godina povećao je brojnost i kompleksnost rizika sa kojima se suočavaju osiguravajuće kompanije.
Ključna ideja koncepta Solventnost II je da se razvije i podrži sposobnost osiguravača (i reosiguravača) da prepoznaju i razumeju rizike kojima je izloženo njihovo poslovanje, i obezbede potreban kapital za njihovo pokriće.

30. SOLVENTNOST II
Ključni zahtev koji koncept Solventnost II nameće osiguravajućim društvima jeste implementacija sveobuhvatnog sistema upravljanja rizicima, koji podrazumeva potrebu sistematskog identifikovanja svih rizika, njihovih međuzavisnosti i mogućnosti koje osiguravajućim društvima stoje na raspolaganju.
Poseban naglasak u upravljanju rizikom je na identifikaciji svih rizika sa kojima su osiguravajuća društva suočena, dakle, ne samo rizika osiguranja, koji proizilaze iz prihvatanja rizika od osiguranika i kojima su osiguravajuća društva tradicionalno upravljala nastojeći da obezbede dovoljno kapitala za pokriće troškova neočekivano velikih odštetnih zahteva, već i kreditnih, tržišnih i operativnih rizika. Upravljanje rizikom i solventnošću neraskidivo su povezani.
Pored tipičnih finansijskih rizika, kojima su izložene i ostale vrste finansijskih institucija, osiguravajuće kompanije se suočavaju sa vrstama rizika koje su specifične za delatnost osiguranja, kao što su rizik nedovoljnosti tehničkih rezervi, rizik reosiguranja, rizik katastrofalnih šteta, itd.

31. TRI STUBA U STRUKTURI KONCEPTA SOLVENTNOST II
Izvor: Solvency II: an integrated risk approach for European insurers Sigma No.4/2006. Zurich: Swiss Re, str. 8.

32. TRI STUBA U STRUKTURI KONCEPTA SOLVENTNOST II
Prvi stub objedinjuje zahteve u pogledu:
1) formiranja i raspolaganja sredstvima tehničkih rezervi,
2) kapitala osiguravajućih kompanija i
3) njihove investicione aktivnosti.
Centralnu komponentu čine pravila koja se odnose na vrednovanje tehničkih rezervi,harmonizaciju njihovog obračuna i usklađenost sa IAS i IFRS.
Koncept Solventnost II razlikuje dva nivoa zahtevanog kapitala osiguravača: minimalni kapitalni zahtev (engl. Minimum Capital Requirement – MCR), i solventnosni kapitalni zahtev (engl. Solvency Capital Requirement – SCR).
U domenu pravila investiranja osiguravajućih kompanija, koncept Solventnost II uvodi metod prudencione regulacije (engl. prudent person principle), kojim se ukidaju dosadašnja kvantitativna ograničenja investicija.

33. TRI STUBA U STRUKTURI KONCEPTA SOLVENTNOST II
Fokus drugog stuba projekta je na aktivnostima nadzora nad poslovanjem osiguravača, kako bi bile identifikovane kompanije koje su u relativno većoj meri izložene riziku.
Od ovakvih kompanija se može zahtevati da održavaju kapital koji je iznad izračunatog nivoa solventnosnog kapitalnog zahteva i/ili da preduzmu aktivnosti u pravcu redukcije rizika.
Drugi stub treba da omogući kvalitativnu ocenu rizika koji ne mogu biti kvantifikovani unutar prvog stuba (npr. operativnog rizika).
Cilj trećeg stuba je da, kroz zahteve u pogledu obelodanjivanja informacija pruži osiguranicima, investitorima, rejting agencijama i drugim zainteresovanim subjektima pouzdanu i potpunu sliku rizika kojima je kompanija izložena.
Uspostavljanje minimuma standarda izveštavanja je u funkciji promocije tržišne discipline i transparentnosti, kao i racionalnijeg odlučivanja tekućih i potencijalnih osiguranika.

34. BILANS STANJA OSIGURAVAČA
Solventnost I
Solventnost II
Knjigovo-dstvena vrednost imovine
Višak kapitala
Tržišna vrednost imovine
Višak kapitala
Zahtevani kapital
Solventn. kapitalni
zahtev (SCR)
Tehničke rezerve
Minimalni kapitalni
zahtev (MCR)
Imovina za
pokriće tehničkih
rezervi,
MCR i SCR
Rizična margina
Najbolja ocena
Tehničke rezerve
Tržišna vrednost
obaveza koje mogu
biti replicirane
novčanim tokovima
od imovine

35. PASIVA BILANSA STANJA OSIGURAVAČA
Solventnost I
Solventnost II
VIŠAK KAPITALA
Tehničke rezerve za
pokriće obaveza
osiguravača:
a) najbolja procena
obaveza
b) rizična margina
VIŠAK KAPITALA
DODATNO ZAHTEVANI KAPITAL
SCR
2) Regulatorni
kapitalni zahtev
MCR
RIZIČNA MARGINA
3) Višak kapitala
iznad regulatornog
kapitalnog zahteva
TEHNIČKE REZERVE
NAJBOLJA OCENA OBAVEZA

36. BILANS STANJA OSIGURAVAČA U KONCEPTU SOLVENTNOST II
Imovina i obaveze osiguravača u konceptu Solventnost II se vrednuju prema “fer vrednosti”.
Fer vrednost imovine je njena tržišna vrednost, ili aproksimacija te vrednosti u uslovima nepostojanja tržišta.
Za vrednovanje obaveza čiji novčani odlivi mogu biti replicirani novčanim prilivima po osnovu odgovarajućih finansijskih instrumenata takođe se koristi tržišna vrednost (npr. unit-linked proizvodi u osiguranju života).
Vrednovanje ostalih obaveza podrazumeva tzv. najbolju procenu (engl. best estimate), u smislu prosečne vrednosti projektovanih budućih neto novčanih tokova svedenih na sadašnju vrednost, koja je ponderisana verovatnoćama njihove realizacije.
U cilju zaštite osiguranika u uslovima diskontovanja budućih obaveza, takođe se predviđa i formiranje rizične margine (engl. risk margin) preko nivoa najbolje procene, kao dodatne mere obezbeđenja izvršavanja obaveza osiguravača.

37. BILANS STANJA OSIGURAVAČA U KONCEPTU SOLVENTNOST II
Ukupan kapitalni zahtev osiguravača u konceptu Solventnost II obuhvata:
Minimalni kapitalni zahtev (Minimum Capital Request – MCR) kao nivo kapitala pri kome svaka dodatna poslovna operacija izlaže osiguranike većem stepenu rizika.
Poslovanje osiguravajuće kompanije pri nivou kapitala koji je ispod MCR nametnulo bi neprihvatljivo visok nivo rizika za osiguranike, i povuklo odgovarajući intervenciju organa nadzora.
Određuje se kao linearna funkcija skupa varijabli (tehničke rezerve, fakturisane premije, kapital pod rizikom, odloženi porezi i administrativni troškovi)
Solventnosni kapitalni zahtev (Solvency Capital Request – SCR) kao ciljani nivo kapitala koji reflektuje rizični profil osiguravača.
Kao nivo kapitala koji je neophodan za izmirenje svih dospelih obaveza u toku određenog vremenskog perioda, i pri izabranom nivou poverenja, SCR ima funkciju garanta solventnosti kompanije prema osiguranicima.

38. BILANS STANJA OSIGURAVAČA U KONCEPTU SOLVENTNOST II
Solventnosni kapitalni zahtev (SCR) se određuje se u odnosu na:
rizike osiguranja (životnog, neživotnog i zdravstvenog),
tržišne rizike,
kreditne rizike,
operativne rizike,
rizike nematerijalnih ulaganja.
U okviru standardnog pristupa, za izračunavanje SCR za svaku od kategorija (modula) rizika pojedinačno koristi se statički faktorski i/ili dinamički pristup zasnovan na scenariju razvoja događaja.
Izračunati iznosi SCR po svakom od modula rizika se agregiraju kako bi bio utvrđen ukupni SCR na nivou kompanije, uz uvažavanje efekata diverzifikacije rizika.
Pored standardnog modela, koji odgovara rizičnom profilu prosečnog evropskog osiguravača, koncept Solventnost II dopušta primenu potpunih ili parcijalnih internih modela u svrhe izračunavanja SCR.

39. REZULTATI POSLEDNJE STUDIJE KVANTITATIVNOG UTICAJA (QIS5)
Tabela 3. Zahtevani i raspoloživi kapital u konceptima Solventnost I i Solventnost II
Solventnost I
Solventnost II
MCR
SCR
Zahtevana margina solventnosti (kapital)
(u mlrd. EUR)
227
185
547
Raspoloživa margina solventnosti (kapital)
703
861
902
Višak kapitala (u mlrd EUR)
476
676
355
Racio solventnosti
(raspoloživi/zahtevani kapital)
310%
466%
165%
Izvor: EIOPA (2011). „EIOPA report on the fifth Quantitative Impact Study (QIS5) for Solvency II“, EIOPA-TFQIS5-11/001, Frankfurt: EIOPA, str. 25.
Prema rezultatima studije QIS5, može se očekivati da će, u uslovima primene koncepta Solventnost II u poređenju sa aktuelnim konceptom Solventnost I, na nivou celokupnog sektora osiguranja EU doći skoro do udvostručavanja zahtevanog kapitala, i povećanja raspoloživog kapitala za skoro 30%.
Kao rezultat takvih kretanja, racio solventnosti će biti smanjen sa 310% na 165%.

40. IMPLEMENTACIJA SOLVENTNOSTI II
Evropska unija blizu je završetka pregovora oko novih pravila u osiguranju, odnosno  Solventnosti II, tačnije oko toga koliko osiguravači koji posluju u eurozoni moraju imati zadržanog kapitala koji bi trebalo da služi kao svojevrsni "sigurnosni tampon".
Pravila teže unapređenju modela kojim će se odlučivati o visini iznosa finansijskog „sigurnosnog tampona“ kojeg osiguravači moraju održati poboljšavajući time načine na koji procenjuju rizike i obaveze prema osiguranicima.
Peter Skinner, britanski laburist, koji je jedan od pregovarača o novim pravilima sa zemljama članicama, rekao je da je pripremljen novi ugovor.

41. IMPLEMENTACIJA KONCEPTA SOLVENTNOST II
Decembra godine usvojena je Direktiva koncepta Solventnost II (Directive 2009/138/EC).
Direktiva 2012/23/EU, koja je usvojena septembra godine donosi nove rokove za primenu Solventnosti II.
Rok za uključivanje odredbi Direktive Solventnost II u nacionalna zakonodavstva država članica Europske unije je 31. januar (prvobitni rok bio je 31. oktobar 2012.), dok je rok za primenu Solventnosti II u poslovanje društava za osiguranje odgođen na 1. januar (prvotni rok bio je 1. januar 2013.).
Razlog usvajanja novih rokova za primenu Solventnosti II je usvajanje Direktive Omnibus II koja nadopunjuje Direktivu Solventnost II vezano za nadležnosti nove nadzorne institucije (EIOPA) i ostale odredbe Solventnosti II.
13. novembra godine postignut je privremeni dogovor nadležnih institucija EU u pogledu Omnibus II Direktive.

42. IMPLEMENTACIJA KONCEPTA SOLVENTNOSTI II
Pravila koja su prvobitno trebala biti implementirana i stupiti na snagu krajem prošle godine, odložena su i zbog posledica koje je za sobom ostavila finansijska kriza.
Dalja odlaganja usledila su zbog osiguravača iz Njemačke, Francuske i Velike Britanije, zbog previše popustljivosti nad iznosima kapitala potrebnih za proizvode koji nude garantovani prinos.
Skinner kaže da se sada mnogo više razumevanja postiglo oko pojednostavljenih pravila tako da će biti implementiran mnogo praktičniji pristup, ali nije rekao kada će započeti primena novih pravila. Regulatori su kao mogući početak nagovestili godinu.

43. HVALA NA PAŽNJI!