Teorije međunarodnih odnosa i evropska integracija

Teorije međunarodnih odnosa i evropska integracija

Otvorena pitanja evropske integracije…
Gde su granice EU? Svaka evropska država koja poštuje vrednosti na kojima je Unija zasnovana, i koja se obavezuje da ih unapređuje, može podneti kanidaturu za članstvo u Uniji Turska? Ukrajina? Kakva zajednica? Federacija? Regionalna organizacija? Kakva je uloga EU na međunarodnoj sceni? Obezbeđenje mira u Evropi? Stvaranje nove međunarodne sile? Koji tip tržišne ekonomije predstavlja EU? Neo-liberalni ili socijalni model države blagostanja?

Evropske integracije u svetlu teorija međunarodnih odnosa
I međuvladin, liberalni međuvladin pristup, kao i institucionalizam racionalnog izbora dele sledeće pretpostavke realizma Primat i centralnu ulogu država u međunarodnim odnosima (u poređenju sa ulogom nadnacionalnih ili transnacinalnih aktera) Države se ponašaju kao racionalni akteri koji teže da uvećaju svoju korist

Evropske integracije u svetlu teorija međunarodnih odnosa
Razlikuju se u viđenjima Prirode preferencija država Pritiska bezbednosnog okruženja Uticaja međunarodnih institucija na uobličavanje interakcija među državama i stvaranje potencijalno moćnih nadnacionalnih agenata

Evropske integracije u svetlu teorija međunarodnih odnosa: Realizam
EZ posledica bipolarnosti SAD-SSSR Zahvaljujući činjenici da su SAD bile garant Zapadnoevropske bezbednosti, zemlje članice su mogle da se posvete integraciji ne strahujući od bezbednosnih pretnji svojih evropskih partnera (Kenet Valc) Džon Miršajmer ukazivao da bi kolaps SSSR-a i povlačenje SAD-a iz odbrane Evrope dovelo do porasta zabrinutosti u pogledu relativnih dobiti među zemljama članicama, posebno u pogledu nemačke moći i namera, i stavilo na probu budući tok evropske integracije

Stiven Valt predvideo rastuće tenzije u odnosima EU-SAD budući da duboke strukturne snage proizvode različite geopolitičke interese u Evropi i SAD-u Zemlje EU će, zbog relativno nižeg nivoa izdvajanja za odbranu, sporijeg ekonomskog rasta i demografskih problema, imati sve uži prostor u svetu kojim će dominirati SAD i sile u usponu (Robert Kagan) Kako pokazuje analiza neoklasičnog realiste Farid Zakarie, tek kad su centralizovale politički sistem SAD su bile u stanju da projektuju svoju moć – može li EU da ostvari bezbednosnu autonomiju, a da ne postane država?

Poslednjih godina, grupa uglavnom neoklasičnih realista se bavi ZSBP, kritikujući konstruktivistički koncept EU kao ‘normativne sile’ Adrijan Hajd-Prajs: univerzalističke tvrdnje EU služe kao instrument kolektivne hegemonije Robert Kagan: zalaganje EU za međunarodne institucije i pravo je samo odraz njene vojne slabosti Pitanje je u kojoj meri je EU privržena međunarodnom pravu: kada joj je u interesu, krši ga kao i SAD i druge zemlje

Evropske integracije u svetlu teorija međunarodnih odnosa: Neofunkcionalizam
Pluralistička teorija međunarodne politike Ernst Has, Leon Linberg, Filip Šmiter Naročito uticajna tokom 60-ih i 70-ih godina 20. veka Za razliku od realističkog viđenja ističe da na regionalnu integraciju utiču ne samo države, već i nedržavni akteri – organizovani interes, pre svega ekonomski, kao i nadnacionalne institucije.

Neofunkcionalizam ukazivao Na uticaj političkih procesa u državama na njihovo delovanje u međunarodnim odnosima Da su međunarodne aktivnosti država rezultat pluralističkog političkog procesa koji karakteriše moderna industrijalizovana društva, a u kojem na vladine odluke utiču različite interesne grupe

Pristalice ove teorije su očekivale da će se predstavnici organizovanog interesa međusobno povezivati na međunarodnom nivou Podvlačeći značaj nedržavnih aktera, neofunkcionalisti su ukazivali na uticaj multinacionalnih korporacija Isticali Evropsku komisiju kao najznačajnijeg ne-državnog međunarodnog aktera Uočavali su jedinstven položaj Evropske komisije koji joj omogućava da manipuliše i nacionalnim i međunarodnim pritiscima na nacionalne vlade kako bi unapredila proces evropske integracije, čak i onda kada nacionalne vlade nisu tome bile sklone

Sektorska integracija stvara sopstveni podsticaj za širenje na čitavu ekonomiju Ovaj efekat spillover-a, zbog međuzavisnosti različitih ekonomskih sektora i oblasti, dovodi do proširenja integracije sa pojedinih i na ostale sektore Has je ukazivao na dva tipa spillover-a: funkcionalni i politički Funkcionalni proizilazi iz činjenice da je nemoguće izolovati jedan sektor od drugog Sektorska integracija vodi ka političkoj, kao procesu u kojem „politički akteri iz više različitih nacionalnih položaja postaju ubeđeni da preusmere svoje lojalnosti, očekivanja i političke aktivnosti ka novom centru“

Neofunkcionalisti su predvideli da će, kada dodje do procesa integracije u jednom ekonomskom sektoru, interesne grupe početi da deluju na nadnacionalnom nivou i postati zagovornici produbljivanja integracije, utičući i na nacionalne vlade u tom smislu, što će takodje podsticati organizovani interes iz drugih ekonomskih sektora da slede taj put Za Hasa, politička integracija će biti rezultat ličnog interesa političkih elita kojima će nadnacionalna integracija postati profitabilna.

Neofunkcionalizam predvideo da će „spillover“ pritiscima na nacionalne vlade doprinostiti i sama Evropska komisija, kao i da će manipulisati njima Predvideo, kao što se potom i dogodilo, da će Komisija podsticati nastanak grupa za pritisak na nivou čitave EZ i diskretno razvijati paralelne odnose sa nacionalnim interesnim grupama i nacionalnim birokratijama, kao svojim mogućim saveznicima u vršenju pritiska na nacionalne vlade

Države nisu jedini i ne mogu više biti dominantan faktor u regionalnom/međunarodnom sistemu Interesi, pre nego zajednički ideali ili identitet, predstavljaju pokretačku snagu integracije, ali interesi se vremenom menjaju Odluke o integraciji se donose sa vrlo nesavršenim znanjem o njihovim posledicama i često pod pritiskom rokova ili pretećih kriza. Budući da ne postoje istorijski presedani, akteri mogu lako pogrešiti u proceni ne samo svojih mogućnosti da ispune konsenzusom dogovorene ciljeve, već i uticaja tih napora na ostvarenje drugih ciljeva oko kojih ne postoji konsenzus

Najbolji domeni za sprovođenje integracije su određene funkcije ili sektori, počevši od onih koji su najmanje kontroverzni. Zbog visoke međuzavisnosti između funkcija i sektora, napredak ka rešavanju konkretnih problema u jednoj oblasti će neminovno uticati na funkcionisanje i interese u drugim oblastima, i može čak dovesti do zahteva za njihovo uključenje u proces Budući da akteri uključeni u proces integracije ne mogu biti ograničeni samo na nacionalne, teorija integracije mora uključiti i ulogu nadnacionalnih aktera, koji, iako formalno kontrolisani od strane država, tokom vremena mogu razviti sopstveni duh i uvoditi ideje i programe koji se ne mogu svesti na preferencije nacionalnih aktera

Strategije u pogledu integracije su konvergentne, a ne identične. Akteri postižu saglasnost o pravilima i politikama ne zato što imaju isti cilj, već zbog toga što se njihove različite preferencije preklapaju. Iz toga proizilazi da će, kada iz procesa proisteknu razlike u pozitivnim i negativnim efektima, akteri odgovoriti različitim zahtevima za promenu pravila i politika Ishodi međunarodne integracije nisu unapred određeni ni osnivačkim ugovorom, ni kasnijim sporazumima, zbog čega svaki sporazum treba shvatiti kao privremeni rezultat procesa koji traje, a ne kao konačni proizvod ili stabilnu ravotežu

Iako kasnije dosta kritikovan, pre svega u pogledu stavova o političkoj integraciji, neofunkcionalizam je dao izuzetan doprinos razumevanju procesa integracije Uticaj ove teorije je bio naročito izražen u ranoj fazi evropske integracije, kada se činilo da je ova teorija nepogrešiva Međutim, 60-ih godina prošlog veka, sa korišćenjem veta pre svega od strane De Gola, postalo je jasno da nacionalne vlade nisu izgubile moć i da su spremne da je koriste određujući pravac i domašaj integracije, što je uticalo na pojavu tzv. međuvladinog pristupa.

Evropske integracije u svetlu teorija međunarodnih odnosa: Međuvladin pristup
Stenli Hofman 60-ih godina polazeći od viđenja uloge država koje je mnogo bliže realizmu, kritikuje neofunkcionalizam: Evropska integracija se mora posmatrati u globalnom kontekstu, ona je samo jedan aspekt međunarodnog sistema: međunarodne okolnosti se mogu promeniti Jedini moćni akteri procesa evropske integracije su nacionalne vlade: one kontrolišu prirodu i brzinu integracije sa ciljem da zaštite i unaprede nacionalni interes

Kada im se interesi poklapaju, vlade mogu pristati na tešnju integraciju u tehničkim, funkcionalnim sektorima, ali se proces integracije neće proširiti na područja ‘visoke politike’ kao što su nacionalna bezbednost i odbrana Hofman pridavao određeni značaj uticaju unutrašnje politike: uvažavao da i drugi interesi osim vladinog imaju ulogu u procesu integracije, ali samo u ‘običnoj politici’ - interesne grupe imaju uticaj u manje bitnim sektorima

Moć nacionalnih vlada u procesu integracije proizilazi iz dve činjenice: Države poseduju suverenitet Nacionalne vlade poseduju politički legitimitet jer su jedini demokratski izabrani akteri procesa evropske integracije Autonomija država je mnogo veća nego što odslikava neofunkcionalizam: države su nezavisni akteri, ali su njihove vlade ograničene položajem države u međunarodnom sistemu

Evropske integracije u svetlu teorija međunarodnih odnosa: Liberalni međuvladin pristup
Endrju Moravčik Zasniva se na liberalnim teorijama međunarodne međuzavisnosti, teorijama međunarodne političke ekonomije i funkcionalnoj teoriji režima Tri elementa čine središte ove teorije: racionalno delovanje država, liberalna teorija uobličavanja nacionalnih preferencija, i međuvladina analiza pregovora između država

U skladu sa liberalnim teorijama međunarodnih odnosa koje su usmerene na razmatranje odnosa država-društvo, Moravčik smatra da nacionalni interesi nisu nepromenljivi, već nastaju kao rezultat unutrašnjeg političkog procesa u kojem se društvene grupe bore za uticaj nacionalnih i transnacionalnih koalicija prepoznavanja novih političkih alternativa Razumevanje unutrašnje politike svake zemlje je preduslov za analizu strateške interakcije zemalja članica EU

Cilj država članica je da štite i unapređuju svoj nacionalni interes i svaka zemlja u procesu integracije nastoji da maksimizira svoju korist Nacionalne vlade ostaju gospodari svih odluka u procesu integracije i taj proces će ići samo onoliko daleko koliko su vlade spremne to da dozvole Evropska integracija predstavlja delovanje diplomatije u uslovima koji pružaju posebno povoljne mogućnosti za obezbeđivanje kolektivnih dobara, a EU je u suštini forum za međudržavne pregovore Države članice su jedini značajni akteri na evropskom nivou, dok društveni akteri vrše uticaj samo kroz domaće političke strukture država članica Politika se na nivou EU vodi kroz pregovore između zemalja članica ili kroz pažljivo određeno delegiranje ovlašćenja, a u oba slučaja vlade su centar moći u EU

Moravčik proces evropske integracije vidi kao igru na dva nivoa Prvi nivo čine unutrašnji politički procesi koji određuju definisanje nacionalnog interesa i poziciju sa kojom vlade ulaze u međusobne pregovore Drugi nivo čine pregovori na nivou EU i način na koji se od suprotstavljenih interesa dolazi do zajedničkog stava, a na ovom nivou se proces odvija u dve faze Prvu fazu čini postizanje saglasnosti o tome kakva zajednička politika predstavlja najbolji odgovor na problem koji EU pokušava da reši Drugu fazu čini postizanje sporazuma o odgovarajućem institucionalnom aranžmanu

Moravčik smatra da najkrupniji koraci u pravcu dublje integracije nisu rezultat delovanja nadnacionalnih organizacija, koalicija poslovnih grupa, ili nepredviđenih spillover-a dotadašnjeg toka integracije, već rezultat postepenog približavanja preferencija najmoćnijih zemalja članica koje prvo izvrše ključne pregovore među sobom, a potom manjim i oklevajućim zemljama članicama ponude kompenzaciju

Institucije koje nastaju ovakvim pregovorima služe da obezbede informacije i umanje transakcione troškove za države članice, ali ne vode prenosu vlasti ili lojalnosti sa nacionalnih država na novi centar, kako su predviđali neofunkcionalisti Upravo suprotno od toga, smatra Moravčik, evropska integracija jača položaj nacionalnih izvršnih vlasti u domaćem političkom poretku Stoga rezultati pregovora u EU odražavaju pregovaračku poziciju država, a preterano pridavanje značaja formalnom prenosu nadležnosti na EU često sakriva činjenicu da ne dolazi do stvarnog prenosa suvereniteta

Moravčik ističe da treba proučavati razvoj javnih politika EU, a ne samo formalni prenos nadležnosti, kako bi se stekao pravi uvid u proces integracije koja ima pre svega regulatorni karakter Ono što EU razlikuje od svakog drugog međunarodnog režima su prenos suvereniteta kroz odlučivanje kvalifikovanom većinom i delegiranje suverenih ovlašćenja Po Moravčiku, to su za vlade mehanizmi kojima se povećava kredibilnost obavezivanja od strane država članica, posebno u onim oblastima u kojima postoji opasnost da vlade (ili njihovi naslednici na tom položaju) odustaju od prethodnih aranžmana, odnosno reč je o naporima da se razreše problemi nesavršenog ugovaranja, praćenja i ispunjavanja preuzetih obaveza

Najčešća zamerka Bavi se pre svega „velikim“ odlukama, kakve su one o reformama Osnivačkih ugovora Zanemaruje funkcionisanje EU u periodima između istorijskih odluka i potcenjuje uticaj ovog funkcionisanja na proces integracije Ne može da objasni evoluciju uloge Evropskog suda pravde

Evropske integracije u svetlu teorija međunarodnih odnosa: Novi institucionalizam
Novi institucionalizam (Džordž Cebelis, Džefri Garet, Mark Polak) shvata EU kao sistem protivtežnih institucija u kojem se racionalni akteri ponašaju strateški kako bi postigli željeni rezultat Institucije jesu bitne Institucije, iako igraju posredničku ulogu, nisu neutralna područja na kojima se ukrštaju političke snage, već predstavljaju trajne i povezane setove pravila (formalnih i neformalnih) koji određuju načine ponašanja, ograničavaju države i uobličavaju očekivanja

Institucije nisu neutralna područja jer institucionalne strukture i pravila utiču na pristup političkom procesu čineći ga više ili manje dostupnim za različite društvene grupe Institucionalisti, za razliku od konstruktivista, prihvataju Moravčikovu tezu o nacionalnim preferencijama, ali se ne slažu sa njegovim modelom međuvladinih nagodbi, tvrdeći da postojeće institucije EU uobličavaju i ograničavaju međuvladino vođenje politike na način koji liberalni međuvladin pristup ne uzima u obzir

Novi institucionalizam se može razvrstati na Institucionalizam racionalnog izbora Sociološki institucionalizam Istorijski institucionalizam

Institucionalizam racionalnog izbora (Džordž Cebelis, Džefri Garet, Mark Polak) je pružio značajan doprinos razumevanju načina na koji funkcionišu institucije EU, legislativnog procesa, kao i načina na koji nadnacionalni akteri uspevaju da ostvare određeni stepen autonomije koji im omogućava da ostvare sopstveni uticaj na politički proces Primenom principal agent modela, ukazuje se na teškoće principala (nacionalnih vlada) da kontrolišu delovanje njihovih agenata (nadnacionalnih institucija): kako rastu broj i obim delegiranih ovlašćenja, rastu i teškoće u praćenju delovanja agenata kako je proširenjima EU rastao broj principala, povećavala se uloga agenata u stvaranju koalicija sa porastom udela većinskog odlučivanja, takodje je rastao uticaj agenata u procesu postizanja većine

Autonomija agenata varira kako od oblasti do oblasti, tako i tokom vremena, u zavisnosti od preferencija zemalja članica, distribucije informacija između principala i agenata, i pravila po kojima se donose odluke bilo u pogledu sankcija, bilo usvajanja nove regulative Dok se prenos ovlašćenja sa nacionalnih vlada na Komisiju i Sud pravde lako objašnjava potrebom smanjenja transakcionih troškova vođenja politike na nivou EU, na ovaj način je teže objasniti prenos ovlašćenja na Evropski parlament U slučaju Evropskog parlamenta, prenos ovlašćenja je u većoj meri bio motivisan nastojanjima nacionalnih vlada da umanje demokratski deficit na nivou EU, što bi se pre objasnilo „logikom primerenog ponašanja“ koja karakteriše sociološki institucionalizam

Sociološki institucionalizam Blisko povezan sa socijalnim konstruktivizmom Ukazuje da institucije ne utiču samo na strateške proračune aktera, već i na njihove preferencije i identitete Dok institucionalizam racionalnog izbora smatra da racionalni akteri stvaraju institucije kako bi efikasno ostvarili određene ciljeve, prema sociološkom institucionalizmu institucije se često stvaraju i razvijaju zato što doprinose društvenoj legitimaciji pre nego efikasnosti U skladu sa time, racionalističkoj „logici instrumentalnosti“ se suprotstavlja sociološka „logika primerenosti“

Kao i socijalni konstruktivizam, i sociološki institucionalizam doprinosi boljem razumevanju načina funkcionisanja institucija EU, na primer razlika u načinu delovanja između različitih direktorata u okviru EK funkcionisanja formalno međuvladinih tela u kojima se vremenom razvija poseban način rada kao što je to slučaj sa COREPER-om

Evropske integracije u svetlu teorija međunarodnih odnosa: Istorijski institucionalizam
Najznačajniji predstavnik Pol Pirson Istorijski institucionalizam prihvata osnovne postavke međuvladinog pristupa, ali ukazuje Da postoje ograničenja za zemlje članice i da se javljaju procepi u njihovoj kontroli nad razvojem institucija i politika EU Da su ovi faktori značajniji nego što to međuvladin pristup priznaje, a uočljiviji su kada se evropska integracija posmatra kao vremenski proces

Akteri mogu biti u snažnoj početnoj poziciji, nastojeći da maksimiziraju svoje interese, a ipak sprovesti institucionalne i političke reforme koje suštinski menjaju njihovu sopstvenu poziciju (ili poziciju njihovih naslednika), na načine koji nisu bili predviđeni i/ili željeni

Uzroci nastanka razlika između preferencija zemalja članica i stvarnog funkcionisanja institucija i politika EU Delimična autonomija institucija EU Ograničen vremenski horizont donosioca političkih odluka Veliki potencijal za nastanak neočekivanih posledica Verovatnoća menjanja preferencija predstavnika država članica

Delimična autonomija institucija EU Nadnacionalni akteri uživaju određeni stepen autonomije Nove institucije su novi akteri na političkoj sceni, akteri koji imaju sopstvene interese koji se mogu razlikovati od interesa njihovih osnivača, a poseduju i resurse kao što su ekspertiza i delegirana olašćenja, koje mogu upotrebiti kad god se ukaže prilika Na nivou EU, zemlje članice su morale da stvore institucije koje će omogućiti efikasno odlučivanje i sprovodjenje politika - institucije sa značajnim ovlašćenjima Posedujući ovlašćenja, a time i resurse, institucije nisu pasivni instrumenti zemalja članica.

Istorija evropske integracije pokazuje da su institucije koristile raspoloživa sredstva uključujući i političke resurse da prošire svoju autonomiju, uvećaju svoju moć, kao i jaz u vršenju kontrole od strane zemalja članica Sa svoje strane, zemlje članice uglavnom teže da ograniče institucije EU, ali se tim ograničenjima suprotstavlja neophodnost vršenja rastućeg broja sve složenijih funkcija na nivou EU.

Institucije EU, a pre svih Evropska komisija, Sud pravde EU i Evropski parlament, koriste sve mogućnosti da uvećaju svoju moć, i u tome su znatno uspevali, što donekle potvrdjuje neofunkcionalistička predvidjanja Komisija pravom inicijative, ekspertizom, informacijama, itd., Evropski sud pravde vršeći „konstitucionalizaciju“ EU, Evropski parlament koristeći svoj politički uticaj koji ga je doveo do pozicije ko-legislatora, itd.

Ograničen vremenski horizont donosioca političkih odluka Mnoge posledice političkih odluka, a naročito krupnih institucionalnih reformi se javljaju na dugi rok, dok su političari pretežno zainteresovani za kratkoročne posledice svog delovanja u skladu sa izbornim ciklusom Tako se događa da su dugoročne institucionalne posledice samo rezultat akcija koje su preduzimane u trenutnom političkom interesu

Neočekivane posledice Čak i kada političari ne bi bili usmereni pretežno na kratkoročne posledice svog delovanja i njihovo odražavanje na ostanak na vlasti, i dalje bi postojala velika mogućnost za nastanak neočekivanih posledica Složeni društveni procesi sa velikim brojem aktera čine da je teško predvideti sve odgovore U EU je mogućnost nastanka neočekivanih posledica još izglednija, imajući u vidu da nju, za razliku od većine međunarodnih organizacija, karakteriše i veliki broj oblasti njenog delovanja, a sa rastom i broja aktera i broja odluka koje se donose, rastu i njihovi međusobni uticaji – kako aktera jednih na druge, tako i politika međusobno Sa umnožavanjem neočekivanih posledica raste i verovatnoća nastanka jaza u vršenju kontrole od strane zemalja članica

Promene preferencija zemalja članica Pirson smatra da vremenom dolazi do promene preferencija zemalja članica u pogledu institucija i politika EU, i to zbog više razloga izmenjenih okolnosti, promena vlade, težnji da svaka vlada ostavi traga i u politikama EU, što sve čini da se vremenom na nivou EU razvijaju aranžmani koji se razlikuju od prvobitno zamišljenih

Sama činjenica nastanka neočekivanih posledica nije ništa neobično, ali Pirson ističe da u slučaju EU one često neće biti uklonjene Pristalice međuvladinog pristupa smatraju da zemlje članice, kada vremenom uoče neočekivane posledice, preduzimaju efektivne odgovore na njih, sa čim se Pirson ne slaže, i iznosi tri razloga koja otežavaju efektivna rešenja: otpor nadnacionalnih aktera, institucionalne prepreke za reforme, visoke troškove izlaza i „sunk costs“

Otpor nadnacionalnih aktera Institucije EU raspolažu znatnim političkim resursima koje mogu koristiti da se odupru većoj kontroli zemalja članica, mogućnošću da koriste interese zemalja članica suprotstavljajući ih jedne prema drugima i koristeći informacionu asimetriju, ali u krajnjem slučaju su uvek zemlje članice te koje imaju veću težinu, pre svega zbog toga što one imaju moć da promene osnovna pravila funkcionisanja EU, uključujući i pravila koja se odnose na institucije.

Institucionalne prepreke za reforme Često je teško izmeniti ranije sprovedene reforme ili odluke Najefikasniji način za zemlje članice da povrate čvrstu kontrolu nad institucijama i uklone nepredviđene posledice je svakako reforma Osnivačkih ugovora, ali to je i najsloženiji put: postizanje jednoglasnosti/većine, a potom i procedura ratifikacije u nacionalnim parlamentima Manje komplikovan način je promena određene politike, ali ni ona nije nimalo jednostavna - postizanje ako ne jednoglasnosti, a ono kvalifikovane većine predstavlja vrlo zahtevan poduhvat

Visoki troškovi izlaza i „sunk costs“ Svaki razvoj neke od politika EU dovodi do individualnih, institucionalnih i organizacionih prilagodjavanja koji potom mogu predstavljati visoke troškove napuštanja politike koja je do tada vodjena, tzv. „sunk costs“ Kada su se akteri prilagodili prethodno usvojenim pravilima, očekuje se da će ta pravila i dalje biti primenjivana, što ograničava manevarski prostor država da unesu krupnije izmene

Evropske integracije u svetlu teorija međunarodnih odnosa: Socijalni konstruktivizam
Konstruktivisti (Christiansen, T., Jorgensen, K.E., Wiener, A., „The social construction of Europe“, Journal of European Public Policy, 1999) smatraju da je neophodno razmatrati uticaj socijalnog konteksta kako bi se razumelo kako je evropska integracija dospela do sadašnjeg stepena i da ne treba zanemarivati konstruktivnu snagu samog procesa integracije Ne pretendujući da razviju celovitu teoriju evropske integracije, bave se fenomenima kao što su norme, pravila, diskursi, deliberativni procesi, nastanak kolektivnih identiteta, komunikativna akcija, itd. Smatraju da je međusobno konstituišuća socijalna akcija značajan faktor koji vodi ka konstrukciji identiteta, a time i interesa i delovanja u međunarodnim odnosima

Konstruktivisti kritikuju Moravčikovo viđenje uobličavanja nacionalnih preferencija, smatrajući da on ignoriše uticaj koji vrši samo članstvo u EU („članstvo jeste bitno“) Prema njihovom mišljenju, evropska integracija vrši „transformativni uticaj“ na evropske državne sisteme, i realno je prihvatiti da su se u procesu integracije menjali i identiteti, a sa time i interesi učesnika u procesu Institucije EU uobličavaju ne samo ponašanje već i preferencije i identitete kako pojedinaca, tako i zemalja članica.

Konstruktivistička istraživanja procesa evropske integracije kao stvaranja političke zajednice se, uopšteno, mogu razvrstati u tri pravca Jedan pravac izučava ulogu pravila i normi Konstruktivisti kao pravila i norme u EU ne posmatraju samo Ugovore, sekundarnu legislativu i sudsku praksu Evropskog suda pravde, već i često nepisane administrativne procedure i običaje u političkoj i administrativnoj praksi EU u procesima usvajanja i primene politika EU, kao i veliki broj među-institucionalnih sporazuma EU nije više zasnovana samo na početnom skupu političkih i pravnih tela, već sada uključuje i norme koje svi dele, i opšte prihvaćena pravila i procedure odlučivanja

Drugi pravac istraživanja je usmeren na pitanje odnosa pojedinca i nastajuće političke zajednice kako u pogledu razvoja prava građanstva EU, tako i po pitanju (re)konstrukcije identiteta Istražuju se procesi koji vode izgradnji zajednice i, u tom kontekstu, formiranja identiteta, i to kako u pogledu prirode potencijalnog „evropskog identiteta“, tako i rekonstrukcije nacionalnih identiteta pod uticajem procesa integracije, i najzad, pitanja pluraliteta nacionalnih identiteta i kultura i mere do koje evropski politički identitet i kultura mogu biti zasnovani na takvim razlikama

Ova istraživanja razmatraju mogućnost postojanja ne-etničke, post-nacionalne zajednice građana, kao i post-nacionalnog konstitucionalizma. Konstrukcija „Evrope“ je zavisila i od uporedne konstrukcije „drugih“ u odnosu na koje se percipira konstrukcija evropskog identiteta, a to vodi i pitanju uključivanja i isključivanja „drugih“, odnosno različitim nacionalnim i vremenskim tumačenjima toga šta zapravo čini „Evropu“

Treći pravac istraživanja je usmeren na pitanje jezika i diskursa Bave se značajem diskursa u procesu evropske integracije, koristeći čitav spektar metoda i teorija, od analize diskursa do teorije komunikativne akcije

Teorije međunarodnih odnosa i evropska integracija

Similar presentations

Presentation on theme: "Teorije međunarodnih odnosa i evropska integracija"— Presentation transcript:

Similar presentations

About project

Feedback

Log in

Auth with social network:

Teorije međunarodnih odnosa i evropska integracija

Similar presentations

Presentation on theme: "Teorije međunarodnih odnosa i evropska integracija"— Presentation transcript:

Similar presentations

About project

Feedback