1. Značaj internih modela u upravljanju rizicima osiguravača9
Značaj internih modela u upravljanju rizicima osiguravača
Aranđelovac, 07. jun 2014.
Nenad Milikić, Uniqa osiguranje

2. Pravni okvir – Solventnost II
Slika 1. Tri stuba na kojima se zasniva Solventnost II
Solventnost II
Stub 1
Kvantitativni
zahtevi
Tehničke rezerve
Minimalni zahtevani kapital
Investiranje
Stub 2
Kvalitativni
Interne kontrole i upravljanje rizikom
Nadzor od strane regulatornog organa
Stub 3
Obelodanjivanje
Transparentnost
Obelodanjivanje /
Izveštavanje
Tržišna disciplina

3. Pravni okvir – Solventnost II
Slika 2. Ekonomski bilans uspeha
Imovina
Obaveze
Imovina koja
pokriva tehničke
rezerve i SCR
Višak
kapitala
SCR
Tehničke
rezerve
Raspoloživi
kapital

4. Definicija i svrha primene internih modela
Evropska komisija regulatora osiguranja i penzionog sistema (Committee for European Insurance and Occupational Pensions Supervisors – CEIOPS) ne nudi nikakvu formalnu definiciju šta je to interni model. Takođe, ne postoji ni formalna definicija šta interni modeli treba da obuhvate.
Solventnost II definiše računanje zahtevanog kapitala putem standardnog pristupa, parcijalnog internog modela i potpunog internog modela.
Za dati rizik ili riziko modul, osiguravajuća kompanija može da zameni standardnu formulu svojom sopstvenom metodologijom i da kreira model za određivanje zahtevanog kapitala.

5. Definicija i svrha primene internih modela
Pod internim modelom se podrazumeva model kojim se određuje ukupan zahtevani kapital.
Ako se zamena izvrši samo za jedan ili za nekoliko rizika, onda se ovi interni modeli nazivaju parcijalni interni modeli.
Pošto se pomoću parcijalnog internog modela određuje jedan ili više rizika u celokupnom modelu, preostali rizici se obuhvataju standardnom formulom.
Primena parcijalnih ili potpunih internih modela za merenje rizika ima za cilj da podstakne osiguravajuće kompanije da preciznije procenjuju i kontrolišu rizike.
Glavni cilj internih modela nije smanjenje zahtevanog kapitala, već bolje upravljanje rizicima i interno poznavanje poslovanja.

6. Odobrenje za primenu internih modela
Od dana dostavljanja zahteva od strane osiguravajuće kompanije za primenom parcijalnog internog modela, regulatorni organ ima na raspolaganju šest meseci za davanje odobrenja.
Ključni princip za odobrenje internog modela je uspeh testa upotrebljivosti, koji ima za cilj da osigura da svi interni modeli budu utemeljeni u poslovanju osiguravajuće kompanije.
Modeli moraju da budu transparentni, odnosno modeli koji se razmatraju ne mogu da budu odobreni ako su proces modeliranja i matematički aparat skriveni.
Za regulatorni organ je veoma važno da osiguravajuće kompanije budu sposobne da pokažu odgovarajuće razumevanje procesa i primene, kao i dobijenih rezultata koje daju interni modeli.

7. Odobrenje za primenu internih modela
Suštinski zahtevi za implementaciju internog modela u okviru kompanije:
1. Definisanje oblasti na koju se odnosi model.
2. Opis metodologije modela i svih pomoćnih modela.
3. Kompletnost dokumentacije za sve aspekte razvoja modela.
4. Kvalitet podataka.
5. Tehničko okruženje (informacione tehnologije, arhitektura i proces
toka podataka).

8. Odobrenje za primenu internih modela
Direktiva dopušta veliku slobodu izbora kada se radi o parcijalnim internim modelima, ali osiguravajuće kompanije moraju da obrazlože zašto određeni riziko moduli ili vrste rizika potpadaju pod oblast primene parcijalnih internih modela, a ne standardne formule.
Argumenti osiguravajuće kompanije mogu da budu da određena kategorizacija rizika kod parcijalnih internih modela bolje reflektuje profil rizika kompanije, usled nedostatka pouzdanih informacija za modeliranje određenih oblasti.
Model poslovanja osiguravajuće kompanije mora da se posmatra tako da složenost internog modela odgovara materijalnosti određenog proizvoda ili vrste osiguranja.

9. Odobrenje za primenu internih modela
Proces prijave može da ima tri moguća ishoda:
1. Odobrenje: kompanija treba da počne da koristi model za
računanje SCR.
2. Uslovno odobrenje: prvo moraju da se ispune određeni uslovi.
3. Ograničeno odobrenje: odobrenje nije dobijeno za korišćenje
internih modela za sve riziko module ili vrste osiguranja. U tom
slučaju, računanje SCR za ostale vrste osiguranja bi moralo da
se vrši korišćenjem standardne formule.
4. Odbijanje: kompanija mora da dostavi novu prijavu.

10. Testovi i standardi koji se primenjuju na interne modele
Definisano je sedam kategorija testova i standarda koji se primenjuju na interne modele.
Najvažniji od njih je test upotrebljivosti. Postoje i statistički standardi, kalibracioni standardi i standardi za pripis dobiti i gubitka, validaciju, dokumentaciju i eksterne modele i podatke.
Test upotrebljivosti podrazumeva da osiguravajuća kompanija mora da bude u mogućnosti da pokaže da je interni model utemeljen u vođenju poslovanja i svakodnevnom donošenju odluka.
Prema testu upotrebljivosti, osiguravajuće kompanije treba da imaju samo jedan okvir za modeliranje u primeni, što je neophodno da bi se osiguralo da se isti model primenjuje na računanje SCR, interno donošenje odluka i alokaciju kapitala.

11. Zaključak
Cilj internih modela nije smanjenje zahtevanog kapitala, već bolje upravljanje rizicima i bolje poznavanje poslovanja.
Korišćenje internih modela doprinosi adekvatnijem modeliranju rizika sa kojima se suočava osiguravajuća kompanija, što vodi povećanju osetljivosti dobijenih rezultata za zahtevani kapital na rizik specifičan za profil osiguravajuće kompanije.
Mana internih modela je to što oni obuhvataju veoma složene procese koji zahtevaju značajno angažovanje resursa za kreiranje modela.
Proces odobrenja internog modela, testovi i standardi, ističu neophodnost za postojanjem dokumentacije, kontrole procesa, primenu testa upotrebljivosti i validacije.