1. Upravnjanje rizikom u finansijkim organizacijama
Dr Blagoje Paunovi}
Mc Nataša Tešić

2. Faktori koji su doprineli značaju UR
Razvoju upravljanja rizikom doprinelo je saznanje da:
se neki rizici ne mogu osigurati,
postoje}i planovi osiguranja ne odgovaraju svim organizacijama, i
neke aktivnosti u ogranizacijama mogu uticati na visinu rizika.

3. Faktori koji su doprineli značaju UR
Regulatorni talas sa svojim globalnim dometom (npr. Bazelski sporazumi ili Solvency program ) doprineo je snažnom razvoju upravljanja rizikom.
Razvoju upravljanja rizikom doprinosi i sve snažniji pritisak
različitih regulatornih tela, i
institucionalnih investitora.
Definišu se imperativne norme čiji je cilj dodeljivanje veće odgovornosti odboru direktora za upravljanje rizikom.
Upravljanje rizikom se shvata kao holistički proces koji prožima sve delove organizacije i koji predstavlja odgovornost odbora direktora.

4. Zašto je važna procena rizika?
Prema COSO metodologiji vrednost je funkcija rizika i prinosa.
Svaka poslovna odluka ili povećava vrednost, ili je održava ili je smanjuje.
Imajući u vidu da je rizik integralni deo stvaranja vrednosti, strateški orjentisana organizacija ne nastoji da eliminiše rizik, čak ni da ga minimizira, što predstavlja ključnu razliku u odnosu na tradicionalni pristup po kome je rizik nešto što treba izbegavati.

5. Zašto je važna procena rizika?
Umesto da minimizira rizik organizacija treba da upravlja rizikom u svm delovima svoje strukture kako bi, u određenom periodu vremena, prihvatilo dovoljnu količinu pravih vrsta rizika – ni manje ni više od potrebnog za ostavrenje svojih strateških ciljeva.
To je optimalna zona prihvatanja rizika (“slatko mesto”).

6. Optimalno preuzimanje rizika

7. Metodologija UR
Do sada razvijeno preko 80 okvira za upravljanje rizikom.
Najpoznatiji su:
ISO 31000:2009 Risk management – Principles and gueidelines
AS/NSZ 4360:2004 Joint Australian/New Zealand Standards for Risk Mangement
COSO ERM Integrisani okvir za upravljanje rizikom razvijen od Committee of Sponsoring Organizations of the Treadway Commission
Standardi za upravljanje rizikom FERMA (Federation of European Risk Management Associations)
CoCo (Criteria of Control) - Canadian Institute for Chartered Accountants

8. Pojam – COSO metodologija
COSO (Committee of Sponsoring Organizations of the Treadway Commission) definiše upravljanje rizikom kao
proces koji pokreće odbor direktora, menadžment i drugi zaposleni,
koji je integrisan u strategiju i prožima sve delove organizacije,
dizajniran tako da obezbedi identifikaciju potencijalnih događaja koji mogu uticati na organizaciju i kontrolu i održavanje rizika u granicama apetita za rizik,
kako bi se pružilo opravdano uveravanje povodom dostizanja ciljeva organizacije.

9. Pojam
ISO definiše upravljanje rizikom kao skup koordiniranih aktivnosti u okviru upravljanja i kontrole organizacije koje su vezane za rizik.
IRM definiše upravljanje rizikom kao proces čiji je cilj da organizacija razume, procenjuje i preduzima akcije povodom svih rizika sa namerom da poveća verovatnoću uspeha i smanji verovatnoću neuspeha u funkcionisanju.

10. Karakteristike procesa upravljanja rizikom
Upravljanje rizikom je
Proces koji se odvija u okviru entiteta
Pod uticajem ljudi na svim nivoima organizacione strukture
Primenjiv u strateškom smislu
Pimenjen kroz celu organizaciju, na svim nivoima i u svim organizacionim jedinicama
Dizajniran tako da omogući identifikovanje događaja, koji ako se dogode,utiču na entitet
Obezbeđuje razumnu sigurnost menadžmentu i odboru preduzeća u ostvarivanju ciljeva

11. Komponente procesa upravljanja rizikom
Prema COSO metodologiji upravljanje rizikom se sastoji od osam, međusobno povezanih, komponenti u skladu sa procesom upravljanja preduzećem i koji je prilagođenih tom procesu.
Interno okruženje – određuje
atmosferu u organizaciji,
određuje kako se u organizaciji gleda na rizik,
kako se pitanje procersa upravljanja rizikom prenosi na zaposlene, uključujući filozofiju upravljanja rizikom i apetit za rizik,
integritet i sistem vrednosti organizacije, kao i
okruženje u kome organizacija posluje.

12. Komponente procesa upravljanja rizikom
Određivanje ciljeva – Ciljevi moraju biti određeni pre nego što menadžment identifikuje događaje koji mogu uticati na njihovo ostavrenje. Upravljanje rizikom obezbeđuje da postavljeni ciljevi budu u skladu sa misijom organizacije i apetitom prema riziku.
Identifikovanje događaja – Interni i eksterni događaji koji utiču na ostavarivanje ciljeva organizacije moraju biti identifikovani i podeljeni na rizike i mogućnosti.
U skladu sa modernim shvatanjem upravljanja rizikom, organzacija upravlja ne samo rizcima sa nepovoljnim ishodima (gubitci, štete, povrede, samanjene vrednosti i sl.) odnosno čistim rizicima, već i rizicima koji omogućavaju ostvarivanje dobitka, odnosno spekulativnim rizicima.

13. Komponente procesa upravljanja rizikom
Procena rizika – sa ciljem da se utvrdi visina rizika, kako bi se pažnja menadžmenta fokusirala na najznačajnije rizike i stvorila osnova za odgovor na rizike.
Podrazumeva:
Definisanje kriterijuma procene rizika,
najčešće su verovatnoća nastanka i uticaj događaja na organizaciju, ali mogu biti i ranjivosti organizacije i brzina nastanka, odnosno ispoljavanja dejstva rizika
Procena rizika,
određivanje izvesne vrednosti svakoj vrsti rizika u skladu sa definisanim kriterijumom.
rizici se procenjuju sa stanovišta njihovih inherentnih svojstava, kao i rezudualnih uticaja (nakon odgovora na rizike).
obično se procena rizika vrši u dve faze tako što se najpre izvrši kvalitativna, a zatim i kvantitiativna procena rizika.

14. Komponente procesa upravljanja rizikom
Procena interakcije rizika
U nastojanju da integativno, holistički pristupi rizicima, organizacije koriste tehnike kao što su: matrice interakcije rizika, “leptir mašna” dijagram i agregatni raspored verovatnoće. i
Određivanje prioriteta rizika,
Poređenje nivoa identifikovanih rizika sa unapred određenim, ciljnim nivoom rizika i tolerancijom prema riziku.

15. Komponente procesa upravljanja rizikom
Odgovor na rizike – Menadžment određuje da li će izbeći rizike, prihvatiti ih, smanjiti ih ili podeliti razvijajući skup aktivnosti u skladu sa apetitom za rizik i tolerancijom prema riziku.
Kontrola aktivnosti – Uspostavljaju se politike i procedure čija primena pomaže da odgovori na rizike budu efektivni.
Informisanje i komuniciranje – Identifikuju se relevantne informacije, prikupljaju, obrađuju i prenose u formi i rokovima koji omogućavaju zaposlenima da obavljaju svoje poslove.
Monitoring – Nadgeda se proces upravljanja rizikom i po potrebi modifikuje. Nadgedanje se obavlja u okviru redovnih menadžerskih aktivnosti ili kao posebna aktivnost.

16. Odnos ciljeva i procesa upravljanja rizikom
Po COSO metodologiji okvir za upravljanje rizikom treba da omogući ostavrivanje četiri kategorije ciljeva organizacije.
Strateški – ciljevi najvišeg nivoa, u skladu sa misijom organizacije,
Operativni – efektivno i efikasno korišćenje resursa,
Ciljevi vezani za izveštavanje – pouzdanost izveštavanja, i
Ciljevi vezni za usklađenost sa regulativnim propisima – usaglašenost sa zakonima i drugom regulativom.
Ova podela ciljeva omogućava da se upravljanje rizikom može fokusirati na različite (odvojene) ciljeve.

17. Odnos ciljeva i procesa upravljanja rizikom
Postoji direrekna veza između ciljeva, čijoj realizaciji teži organizacija, i komponeti procesa upravljanja rizikom, koji predstavlja aktivnosti koje treba preduzeti da bi se ti ciljevi ostvarili.
Taj odnos se može predstaviti trodimenzonalnom matricom, u formi kocke, čije
Vertikalne kolone prikazuju četiri vrste cilja,
Horizontalni redovi predstavljaju osam komponenti procesa upravljanja rizikom, a
Treća dimenzije pokazuje organizacione jedinice organizacije/entiteta.

18. Odnos ciljeva i procesa upravljanja rizikom

19. Proces UR u bankama

20. Proces UR u bankama
Proces upravljanja rizikom u banci podrazumeva da se pre svega identifikuju i analiziraju svi rizici kojima je banka izložena, kako realizovani, tako i potencijalni.
Na osnovu tih analiza formiraju se interne baze podataka o osnovnim indikatorima rizika i gubicima. Na osnovu Odluke o upravljanju rizicima banke svaka banka u Srbiji je dužna da usvoji i primenjuje posebne procedure za identifikovanje rizika, u cilju obezbeđivanja blagovremene i sveobuhvatne identifikacije rizika i omogućavanja analize uzroka koji dovode do nastanka rizika.
Druga faza procesa upravljanja rizicima u bankama podrazumeva procenu, odnosno merenje rizika i u skladu sa tim primenu kvantitativnih i kvalitativnih metoda za blagovremeno uočavanje promena u okviru rizičnog portfolia i ujedno nastanka novih rizika.
Merenje rizika u suštini predstavlja merenje obima potencijalnih gubitaka koji mogu proisteći iz bankarskog poslovanja. S obzirom da uzajamno dejstvo različitih rizika može uticati na veću ili manju izloženost banke, rizike ne treba posmatrati odvojeno.

21. Proces UR u bankama
U skladu sa rizičnim profilom banke i njenom sklonošću ka riziku banka preduzima neophodne radnje za ublažavanje rizika.
Tu se pre svega misli na
diverzifikaciju,
prenos,
smanjenje i/ili izbegavanje rizika.
Proces upravljanja rizikom podrazumeva i definisanje odgovarajućih limita rizika i njihovu kontrolu u okviru uspostavljenog sistema limita.
Poslednja faza procesa upravljanja rizicima je kontrola rizika.
Kontrola rizika podrazumeva skup metoda za otklanjanje, smanjenje ili prihvatanje rizika poslovanja i poželjno je da bude široko prisutna u svim fazama samog procesa.

22. Rizici u bankarskom poslovanju
Rizik likvidnosti
Kreditni rizik
Rizik solventnosti
Kamatni rizik
Devizni rizik
Cenovni rizik
Pojam
Vrste
Faktori (determinate)
Indikatori po propisima NBS i Bazelskog komuteta (BazelIII)
Rokovi za usklađivanje

23. Rizik likvidnosti
Rizik likvidnosti se može posmatrati kroz dve dimenzije
likvidnosti izvora sredstava i
tržišni rizik likvidnosti.
Rizik likvidnosti izvora sredstava je rizik da će doći do narušavanja finansijskog rezultata i kapitala banke usled njene nesposobnosti da odgovori na dospele obaveze prouzrokovane povlačenjem postojećih izvora finansiranja, odnosno nemogućnošću pronalaženja novih izvora sredstava.
Pod tržišnim rizikom likvidnosti podrazumeva se mogućnost da poremećaji na finansijskom tržištu spreče nesmetano pretvaranje imovine u likvidna sredstva.

24. Rizik likvidnosti Bazel III - dva minimalna standarda:
racio pokrića likvidnosti (Liquidity Coverage Ratio – LCR)
Količnik između visoko likvidnih sredstava banke i ukupnih obaveza koje dospevaju u narednih 30 dana
Dnevno upravljanje likvidnošću
Najmanje 60% visoko likvidnih sredstava treba da obuhvataju gotovinu, rezerve kod centralne banke, hartije od vrednosti izdate ili garantovane od strane centralnih bankarskih institucija, država i drugih organizacija, pod uslovom da im je normama Bazel III dodeljena ocena rizičnosti 0%.

25. Rizik likvidnosti
Racio stabilnog neto finansiranja (Net Stable Funding Ratio – NSFR).
stavljanjem u odnos raspoloživog iznosa sredstava za stabilno finansiranje i potrebnog iznosa sredstava za stabilno finansiranje i treba da bude veći od 100
stabilno pokriće aktivnosti na strani aktive bilansa stanja banaka i drugih kreditnih institucija na srednji i dugi rok
formulisan sa ciljem da se ograniči preterano kratkoročno finansiranje u turbulentnim periodima, te da podstakne efikasniju procenu rizika likvidnosti po bilansnim i vanbilansnim aktivnostima

26. Kreditni rizik
Kreditni rizik obuhvata opasnost da se odobrena sredstva neće naplatiti, da će se samo delimično naplatiti, tj. da se neće naplatiti prema dogovorenoj dinamici.
Prema regulatornim zahtevima kreditne institucije su dužne da određuju kapitalne zahteve za kreditni rizik.
Bankarski sektor je s tim u vezi razvio niz metodologija za procenu verovatnoće neizmirivanja obaveza dužnika, (engl. Probability of Default - PD)

27. Kreditni rizik
Uz prethodnu saglasnost regulatornih organa, banke pri definisanju kapitalnih zahteva za kreditni rizik mogu odabrati
standardizovani pristup ili
pristup zasnovan na internim rejtinzima (IRB pristup).
Standardizovani pristup - metodologija je formulisana na bazi portfolio pristupa, tako da banke svojim potraživanjima, u zavisnosti od njihovog tipa, dodeljuju odgovarujeće pondere rizika na osnovu eksternog kreditnog rejtinga.

28. Kreditni rizik
Drugi pristup upravljanja kreditnim rizikom koji je ustanovio Bazelski komitet je pristup zasnovan na internom rejtingu (engl. IRB – Internal Rating Based).
Interni rejtinzi obuhvataju procenu rizika gubitka usled neizmirivanja dužničkih obaveza, a baziraju se na:
verovatnoći neispunjavanja obaveza zajmoprimaoca prema kreditnoj instituciji u toku jedne godine (engl. PD – Probability of Default),
iznosu gubitka banke ukoliko dođe do neizvršavanja obaveza dužnika (engl. LGD – Loss Given Default) i
izloženosti kreditne institucije prema dužniku u trenutku neizmirivanja njegovih obaveza (engl. EAD – Exposure at Default).
Pored ovih ključnih faktora, uzima se u obzir preostala ročnost plasmana (engl. M - maturity).

29. Rizik solventnost
Banka je solventna onda kada je sposobna da podnese sve rizike koji proizilaze iz njenog poslovanja, odnosno, da u celosti izmiruje sve svoje obaveze i to bez ugrožavanja deponenata i drugih poverilaca.
Javlja se ukoliko je:
likividnost na toliko niskom nivou da onemogućava izmirivanje obaveza prema klijentima i
kada tržišna vrednost obaveza prevazilazi ukupnu vrednost imovine umanjene za troškove stečaja

30. Rizik solventnost
Mera solventnosti banke je koeficijent adekvatnosti kapitala (engl. Capital Adequancy Ratio - CAR) koji se definiše kao odnos između kapitala i rizične aktive banke.
U Republici Srbiji svaka banka ima obavezu da svoje poslovanje organizuje na takav način da
njen kapital u svakom trenutku ne može biti niži od dinarske protivvrednosti iznosa od evra‚;
prema zvaničnom srednjem kursu, pokazatelj adekvatnosti kapitala ne sme biti niži od 12%, odnosno, najmanje u tom procentu rizična aktiva banaka u Srbiji treba da bude pokrivena kapitalom

31. Rizik solventnost
Među osnovnim ciljevima uvođenja standarda koje predviđa Bazel III navodi se jačanje kapitalnih zahteva i unapređenje likvidnosti, kako u pojedinačnom, tako i u globalnom smislu.
Jedna od promena koju donose novi standardi tiče se povećanja kvaliteta regulatornog kapitala tako što se minimalni racio osnovnog kapitala (engl. Minimum Common Equity Capital Ratio) povećava sa 2% na 4.5%.
Umesto trećeg nivoa kapitala (engl. Tier 3), koji je u okviru standarda Bazel II regulisan kao sekundarni kapital i služio za pokriće tržišnog rizika, uvodi se zaštitni sloj kapitala. Sa primenom zaštitnog nivoa kapitala, stopa adekvatnosti će umesto dosadašnjih 8%, definisanih prethodnim standardima, iznositi 10,5%.
Provera adekvatnosti kapitala finansijske institucije, ili sistema u celini, odnosno provera sposobnosti održavanja solventnosti može se vršiti pomoću stres-testa solventnosti.

32. Kamatni rizik Banke se susreću sa različitim oblicima kamatnog rizika:
rizikom vremenskog nepodudaranja dospeća i ponovnog određivanja cena (engl. maturity risk, repricing risk),
rizikom krive prinosa (engl. yield curve risk),
baznim rizikom (engl. basis risk), i
rizikom opcija (engl. optionality risk)

33. Kamatni rizik Postoje različite tehnike merenja ovog rizika, poput
tehnike jaza,
merenja osetljivosti zarade banke na promene kamatnih stopa,
tehnike simulacije,
analiza trajanja, i druge.

34. Devizni rizik
Proizilazi iz kursnih promena i neusklađenosti vrednosti stavki aktive i pasive, denomiranih u različitim valutama.
Pokazatelj deviznog rizika je količnik između ukupne devizne imovine i deviznih obaveza, obračunat u skladu sa odlukom kojom se uređuje adekvatnost kapitala banke.

35. Devizni rizik Varijante izloženosti banke deviznom riziku:
transakciona,
bilansna i
ekonomska izloženost.
Transakciona izloženost riziku deviznog kursa se javlja pri svakoj deviznoj transakciji kod koje postoji vremensko nepodudaranje između preuzete obaveze i njenog izmirivanja.
Bilansna izloženost proizilazi iz promene kurseva i njihovog uticaja na bilanse banke u situacijama kada postoji raskorak između devizne aktive i devizne pasive, u različitim periodima bilansiranja.
Ekonomska izloženost deviznom riziku, ili očekvana izloženost, podrazumeva realne promene kursa valuta u odnosu na valute konkurenata

36. Devizni rizik
Regulativom Narodne banke Srbije - ukupna neto otvorena devizna pozicija banke na kraju svakog radnog dana ne sme biti veća od 20% kapitala banke.
Kapitalni zahtev za devizni rizik se dobija množenjem zbira ukupne neto otvorene devizne pozicije i apsolutne vrednosti neto otvorene pozicije u zlatu sa 12% i banka je dužna da ga računa ukoliko je zbir ovih pozicija veći od 2% kapitala banke

37. Cenovni rizik
Cenovni rizik je rizik promene tržišne cene hartija od vrednosti, finansijskih derivata ili robe kojom se trguje, ili bi se moglo trgovati na tržištu.
To rizik nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke prouzrokovan promenama vrednosti portfolia dužničkih i vlasničkih hartija od vrednosti.

38. Cenovni rizik
Bazelski komitet je definisao obavezno izdvajanje kapitala po otvorenim pozicijama koje su produkt dužničkih i vlasničkih hartija od vrednosti.
Cenovni rizik se ispoljava u dva osnovna oblika, kao
specifični rizik i
generalni (opšti) cenovni rizik.
Specifični cenovni rizik je rezultat nepovoljnog kretanja cena pojedinih hartija od vrednosti, dok je opšti cenovni rizik posledica gubitka izazvanog negativnim tržišnim kretanjima, tj. nije dirketno uslovljen promenama tržišnih cena specifičnih hartija od vrednosti

39. Cenovni rizik
Odlukom o adekvatnosti kapitala banaka propisano je da banke u Republici Srbiji kapitalni zahtev za cenovni rizik računaju kao sumu kapitalnog zahteva po osnovu dužničkih hartija od vrednosti i kapitalnog zahteva po osnovu vlasničkih hartija od vrednosti.
Kapitalni zahtev za cenovni rizik, kako po osnovu dužničkih hartija od vrednosti, tako i po osnovu vlasničkih hartija od vrednosti, se dobija kao zbir kapitalnih zahteva za opšti i specifični cenovni rizik, pomnožen sa ponderom 1,5.
Kapitalni zahtev za specifični cenovni rizik po osnovu vlasničkih hartija od vrednosti treba da iznosi 4% od ukupne bruto pozicije banke u tim hartijama, a za opšti cenovni rizik 8% od ukupne neto pozicije u vlasničkih hartijama.