Слој апликација DNS – систем именовања домена Електронска пошта

Слој апликација DNS – систем именовања домена Електронска пошта
WEB – глобална рачунарска мрежа

DNS – систем именовања домена
Није лако памтити IP адресе. Стога се уводе текстуална имена: уместо Међутим, мрежа једино разуме бројчане адресе па је потребан механизам за превођење.

У ARPANET-у је постојала датотека host.txt. Касније овај приступ није задовољавао па је уведен систем именовања домена (Domain Name System – DNS). Суштина DNS-а је хијерархијска структура заснована на доменима и систем дистрибуираних база података за реализацију те структуре.

Да би пресликала име у IP адресу апликација позива процедуру разрешивач (resolver) којој као параметар преноси име рачунара. Интернет је подељен на више од 200 основних домена. Сваки основни домен подељен је на поддомене итд.

Основни домени носе име према делатностима или носе имена држава: com, edu, gov, int, mil, net, org; од новембра и biz, info, name, pro, aero, coop, museum. us, rs, nl, jp, de, … До домена другог нивоа лако се долази обраћањем регистратору основног домена.

Сваки домен се означава улазном путањом до неименованог корена стабла при чему се компоненте имена одвајају тачкама. Имена домена: апсолутна, релативна (завршавају се тачком). Не прави се разлика између великих и малих слова. Свака компонента може имати до 63 знака а цело име до 255 знакова.

Сваки домен слободно именује домене испод себе. Пример домена за три катедре за рачунарство на различитим универзитетима: cs.yale.edu (Универзитет Јејл у САД) cs.vu.nl (Универзитет Фрије у Холандији) cs.keio.ac.jp (Универзитет Кеио у Јапану)

За додавање новог домена потребна је дозвола хијерархијски вишег домена. Именовање домена није везано за физичке мреже већ за организационе. Две катедре могу да буду у истој згради а да припадају различитим доменима, док нека компанија може да има канцеларије у различитим градовима а да буду у истом домену.

Сваком домену може се придужити скуп записа ресурса. Најчешћи запис ресурса је IP адреса рачунара али могу постојати и други. Када разрешивач DNS серверу преда име домена, од њега добије записе ресурса придружене том домену. Тако је основна функција DNS сервера да врши пресликавање имена домена у записе ресурса.

Запис ресурса састоји се од 5 дублета: Име_домена Животни_век Класа Тип Вредност Име_домена је домен који важи за запис. Животни_век говори о стабилности записа. Поље Класа на Интернету увек има вредност IN. Пољем Тип означава се врста записа.

Запис типа SOA садржи: име основног извора информација за зону сервера имена, електронску адресу њеног администратора, једниствени серијски број и различите индикаторе и рокове искључивања тајмера.

Најважнији су записи типа А (адресни записи) и садрже 32-битну IP адресу неког рачунара. Сваки рачунар на Интернету мора да има бар једну IP адресу.

Неки рачунари имају два или више прикључака на мрежу па зато имају по један запис типа А за сваки прикључак. Систем DNS се може подесити да циклично бира ове адресе одговарајући првом адресом на први захтев, другом на други итд.

Запис тима MX садржи име рачунара спремног да прихвати електронску пошту за одређени домен (није сваки рачунар припремељен за пријем електронске поште). Ако неко жели да пошаље електронску поруку кориснику пошиљалац мора да пронађе поштански сервер домена pmf.ni.ac.rs који је вољан да прихвати поруку. Запис MX пружа те информације.

Запис CNAME омогућава прављење алијаса.

Неко може свом колеги Павлу који ради на Катедри за рачунарске науке Масачусетског техничког института да пошаље поруку погађајући адресу Тај покушај би пропао јер је домен поменуте Катедре у ствари lcs.mit.edu.

Међутим, за кориснике који то не знају могао би да се направи запис CNAME који ће кориснике и програме упућивати у правом смеру. То би се извело помоћу следеће одреднице: cs.mit.edu IN CNAME lcs.mi.edu

И запис PTR указује на друго име. За разлику од записа CNAME који је у ствари дефиниција макроа, запис PTR представља регуларан тип DNS података чије тумачење зависи од контекста у коме је нађен. Он се у пракси готово увек користи за придруживање имена IP адреси, тако да се на основу IP адресе може наћи име рачунара. То се зове обрнуто претраживање (reverse lookup).

Запис HINFO омогућава корисницима да сазнају о каквом рачунару и оперативном систему одговара домен. Запис TXT омогућава домену да се представи на произвољан начин. Записи ове две врсте постоје ради корисника. Они нису обавезни тако да програми не треба да рачунају на њих.

На крају имамо поље Вредност: број, име домена или текст. Семантика зависи од типа записа (кратак опис овог поља за сваки од типова записа је у претходниој табели).

Следи пример информације о домену из DNS базе података ѕа sc.vu.nl.

Први ред после коментара даје извесне основне информације о домену које нас неће даље интересовати. У следећа два реда текста описује се место где се домен налази. Наредна два реда указују на прво, односно друго, место на којима треба покушати испоруку електронске поште упућене на адресу

Затим долазе редови који саопштавају да је flits радна станица Sun са оперативним системом Unix и дају се обе њене IP адресе. Затим се нуде три опције за руковање е-поштом послатом рачунару flits.cs.vu.nl. Прва је сам рачунар flits. Ако је он искључен, друга и трећа опција су рачунари zephyr и top.

Затим следи алијас који се може користити без назнаке одређеног рачунара. Овај алијас омогућава домену cs.vu.nl да промени Веб сервер а да при том не мења његову адресу. Слично важи и за алијас ftp.cs.vu.nl.

Следећа четиру реда представљају типичну одредницу за радну станицу, у овом случају rowboat.cs.vu.nl. Ту се налазе IP адреса, примарни и секундарни рачунар за испоруку поште и подаци о рачунару. Затим долази одредница за систем који не ради под UNIX-ом и не може да прима пошту, и на крају одредница за ласерски штампач који је прикључен на Интернет.

Нису приказане (не налазе се у овој датотеци), IP адресе које се користе за претраживање основних домена. Оне су неопходне за проналажење удаљених рачунара, али пошто ти рачунари не припадају домену cs.vu.nl, адресе се не налазе у овој датотеци.

Те адресе чувају тзв. коренски сервери (root servers) чије адресе постоје у конфигурационој датотеци система и учитавају се у DNS кеш сваки пут када се покрене DNS сервер. Широм света постоји десетак коренских сервера и сваки од њих зна IP адресе свих сервера основних домена (top-level domain servers). На тај начин, ако рачунар зна IP адресу барем једног коренског сервера, он може да пронађе било које DNS име.

Међутим, он би био толико преоптерећен да би би био бескористан. Ако откаже – отказао би и цео Интернет.

Свака зона садржи део стабла и сервере имена са информацијама о тој зони.

Када разрешивач добије упит за име домена он га прослеђује неком од локалних сервера имена. Ако тражени домен спада у делокруг сервера имена, сервер враћа мериторне записе ресурса. Мериторни запис (authoritative record) потиче из ауторативног извора који управља записима и зато је увек исправан. Мериторни записи су увек ажурни, за разлику од кешираних записа који могу застарети.

Ако је домен удаљен и о њему нема локалних информација, сервер имена шаље поруку са упитом серверу имена основног домена коме припада тражени домен. Претпоставимо да разрешивач на рачунару flits.cs.vu.nl жели да сазна IP адресу рачунара linda.cs.yale.edu. У првом кораку он шаље упит локалном серверу имена, рачунару cs.vu.nl. Упит садржи име траженог домена, тип (А) и класу (IN).

Претпоставимо да локални сервер имена никада раније није имао упит за такав домен и не зна ништа о њему. Он може да се распита код суседних сервера имена, али ако не сазна ништа, он шаље UDP пакет серверу имена основног домена edu који постоји у његовој бази података, а то је рачунар edu-sever.net.

Мале су шансе да овај сервер зна адресу рачунара linda.cs.yale.edu, вероватно ни адресу домена cs.yale.edu, али он мора да познаје све своје потомке тако да упит прослеђује серверу имена домена yale.edu (корак 3). Овај прослеђује упит серверу имена поддомена cs.yale.edu (корак 4) који мора да има мериторне записе ресурса. Пошто се сваки пут прослеђује од клијента ка серверу, запис ресурса се враћа истим путем (кораци 5 до 8).

Када записи стигну на сервер имена поддомена cs.vu.nl они се бележе у његов кеш, за случај да опет затребају. Међутим, ти подаци нису мериторни, јер се измене у домену cs.yale.edu неће аутоматски проширити у све кеш меморије широм света. Због тога подаци у кешу не треба да се чувају дуго.

То је и разлог зашто постоји поље Životni_vek. Његова вредност саопштава удаљеним серверима колико дуго треба да чувају запис. Ако неки рачунар своју IP адресу не мења годинама, онда се таква информација може чувати у кешу до једног дана. Мање стабилне информације треба брисати већ после неколико секунди или минута.

Описани поступак узастопног слања упита назива се рекурзивно испитивање (recursive query), пошто сваки сервер који нема тражену информацију упит прослеђује даље, а одговор истим путем прослеђује натраг. Може и другачије: ако локални сервер имена не зна да одговори на упит, он то саопштава клијенту и истовремено му шаље име следећег сервера који можда зна одговор. Неки сервери не врше рекурзивно испитивање, већ на упит одговарају именом следећег сервера.

Овде се претпоставља да одговор није стигао зато што је сервер искључен, а не зато што су се упит или одговор изгубили.

Иако је систем DNS изузетно важан за рад Интернета, он у ствари само пресликава симболичка имена рачунара у њихове IP адресе. Он не омогућава проналажење корисника, ресурса, услуга или других објеката. За ове сврхе је дефинисана друга услуга, тзв. једноставан протокол за приступ именицима (Light-weight Directory Access Protocol – LDAP).

Електронска пошта Први системи електронске поште имали су само протокол за пренос датотека Правило је било да први ред датотеке мора да садржи адресу примаоца.

Електронска пошта Недостаци:
Систем је непогодан за слање поруке групи корисника. Поруке немају своју интерну структуру што отежава рачунарску обраду. На пример, ако се прослеђена порука укључи у текст друге поруке, тешко ју је одатле извадити. Пошиљалац никад не зна да ли је порука стигла на одредиште.

Електронска пошта Ако неко планира да оде на пут и жели да у међувремену секретарица прима његову пошту то није лако организовати. Корисничко окружење је лоше интегрисано са системом преноса, због чега корисник мора прво да напише поруку у посебном програму, да изађе из тог програма, а затим да позове програм за пренос датотека. Није могуће правити и слати поруке које истовремено садрже текст, цртеж, факс и глас.

Електронска пошта Систем електронске поште обухвата два подсистема:
Корисничког агента (омогућава читање и слање); Агента за пренос порука (преноси поруке од извора до одредишта). Кориснички агенти су локални програми који обезбеђују интерфејс са системом е-поште. Агенти за пренос порука су најчешће системске услуге (daemons) које се извршавају у позадини.

Електронска пошта Системи електронске обично подржавају 5 основних ф-ја: Састављање порука (composition) означава поступак прављења порука и одговора на поруке. Пренос (transfer) означава поступак прослеђивања поруке од пошиљаоца ка примаоцу. То углавном обухвата успостављање везе са одредиштем или са неким рачунаром посредником, слање поруке и раскидање везе. Систем е-поште то треба да ради аутоматски, не тражећи помоћ од корисника.

Електронска пошта Извештавање (reporting) има за циљ да пошиљаоца упозна са судбином поруке: да ли је она испоручена, одбачена или изгубљена? Приказивање (displaying) долазних порука омогућава примаоцима да их читају. Понекад поруку треба прерадити или покренути специјални читач. При томе се могу испробати различите једноставне конверзије и форматирање порука.

Електронска пошта Обрада (disposition) обухвата све оно што корисник на крају ради са поруком пошто је прими. Он може да је одбаци пре читања, да је одбаци после читања, да је сачува итд. Потребне су и могућности поновног отварања и читања сачуваних порука, њиховог прослеђивања или неке друге обраде.

Електронска пошта Осим наведених, неки системи е-поште пружају и сложеније услуге: Прослеђивање поште на другу адресу. Слање циркуларних порука – mailing листе. Копирање порука. Слање невидљивих копија, Слање шифрованих порука, и др.

Електронска пошта У систему е-поште кључна је разлика између омотнице поруке (envelope) и њеног садржаја. Омотница инкапсулира поруку и садржи податке потребне за преношење поруке (одредишна адреса, приоритет и безбедносни ниво). Агенти за пренос порука користе омотнице за усмеравање, баш као што то чине прави поштари.

Електронска пошта Порука унутар омотнице садржи два дела: заглавље (header) и тело поруке (body). Заглавље садржи управљачке податке намењене корисничким агентима. Тело је намењено примаоцу.

Електронска пошта

Електронска пошта Кориснички агент (читач поште) прихвата команде за:
састављање порука, одговарање на поруке, рад са поштанским сандучићима (mail box-овима).

Електронска пошта За слање поруке електронским путем, корисник мора да има спремну поруку, одредишну адресу и друге параметре. Порука се може саставити у засебном програму за уређивање текста или у специјалном едитору који је уграђен у корисничког агента. Одредишна адреса мора да буде у формату који кориснички агент може да препозна.

Електронска пошта Већина система е-поште подржава листе слања, тако да корисник може једном командом да пошаље поруку на више адреса.

Електронска пошта Када се покрене кориснички агент, он обично погледа у корисниково поштанско сандуче за долазну пошту пре него ишта прикаже на екрану. Тада може да објави број пристиглих порука или да за сваку прикаже једноредни сажетак и да чека команду.

Електронска пошта Сваки ред приказа садржи више поља извучених из омотнице или заглавља одговарајуће поруке. У једноставним системима е-поште поља која се приказују су унапред одређена. У сложенијим системима корисник може да изабере поља за приказивање дефинишући кориснички профил (user profile), тј. датотеку која описује формат приказа.

Електронска пошта Друго поље flags (индикатори) може да садржи:
K - порука прочитана и смештена у поштанско сандуче; А - на поруку је већ одговорено, F - порука је прослеђена неком другом. Постоје и други индикатори.

Електронска пошта Треће поље садржи дужину поруке, а четврто име пошиљаоца. Поље subject (предмет поруке) садржи кратак опис поруке. Пошто се прикажу заглавља порука корисник може да изведе једну од више акција: приказивање поруке, брисање итд.

Електронска пошта Формат порука може бити текстуални или мултимедијални. Текстуални формат (RFC 822) садржи: Једноставну омотницу. Заглавље са неколико поља, Празан ред. Текст поруке. Основна поља заглавља дата су табели.

Електронска пошта Осим ових поља, поруке могу да садрже и поља намењена корисничким агентима или корисницима.

Електронска пошта У почетку је е-пошта била искључиво ASCII текст.
Тада је RFC 822 задовољавао, док данас то није довољно из следећих разлога: Порука је на језицима који користе дијакритичке знакове или акцентована слова. Порука је на нелатиничном писму. Порука је састављена на идеограмском писму. Порука не садржи текст већ звук или слику.

Електронска пошта Решење је предложено у RFC 1341 (допуне у ) и познато је као MIME (Multipurpose Internet Mail Extensions – вишенаменски прикључци за Интернет пошту).

Електронска пошта Стандард MIME у тело поруке уводи структуру и дефинише правила кодирања нетекстуалних порука, али у основи и даље омогућава коришћење формата према документу RFC 822. На тај начин се поруке и даље могу размењивати помоћу постојећих програма и протокола за пошту. Треба променити само програме за слање, односно примање порука, што могу да учине сами корисници.

Електронска пошта Стандард MIME дефинише пет нових заглавља.

Електронска пошта У првом заглављу се корисничком агенту саопштава да има посла са MIME поруком и наводи се везија MIME стандарда. Порука која не садржи заглавље MIME-Version: сматра се текстуалном поруком писаном на енглеском језику и на тај начин обрађује.

Електронска пошта Заглавље Content-Description: садржи ASCII текст са описом садржаја поруке. На основу њега прималац може да утврди исплати ли се да поруку декодира и прочита. Поље Content-ID: идентификује садржај. Користи се исти формат као и за поље Message-ID: основног заглавља.

Електронска пошта Поље Content-Transfer-Encoding: саопштава начин преламања поруке на путу кроз мрежу која можда не препознаје ништа друго осим слова, бројева и знакова интерпукције.

Електронска пошта Постоји пет начина преламања (плус један који омогућује увођење додатних начина). Најједноставнији начин је 7-битно ASCII кодирање (обичан текст), при чему поштански протокол може да директно пренесе поруку, под условом да ниједан ред није дужи од 1000 знакова.

Електронска пошта Следећи начин је 8-битно (проширено) ASCII кодирање, тј. знаци се кодирају бројевима из затвореног интервала Овај начин кодирања нарушава (оригинални) протокол за Интернет пошту, али се користи у неким деловима Интернета где је тај оригинални протокол проширен. Ни 8-битно кодиране поруке не смеју садржати редове дуже од 1000 знакова.

Електронска пошта Још је већи проблем са бинарно кодираним порукама.
То су бинарне датотеке призвољног формата које не само што користе свих осам битова, већ не поштују ни ограничење од 1000 знакова у једном реду. Извршне датотеке (програми) припадају овој категорији.

Електронска пошта Исправан начин прављења бинарних порука представља систем кодирања Base64 (Base64 encoding) који се понекад назива и ASCII оклоп (ASCII armor).

Електронска пошта Овде се групе од по 24 бита разбијају се на 6-битне јединице и свака јединица се шаље као легалан ASCII знак. Нула се кодира словом ''А'', јединица словом ''B'' итд., затим следи 26 малих слова, десет цифара и на крају ''+'' је 62 а ''/'' 63.

Електронска пошта Секвенца ''=='', односно ''='' значи да последња група садржи само 8, односно 16 битова. Знакови за враћање на почетак реда (CR) и за прелазак у нови ред (LF) не узимају се у обзир, тако да се могу произвољно уметати да би се редови на прави начин преламали. Описаним поступком текстуалног кодирања безбедно се може слати свака бинарна датотека.

Електронска пошта Текстуалне поруке које садрже само неколико нетекстуалних знакова неефикасно је кодирати системом Base64. За њих се користи систем кодирања quoted-printable. То је у суштини 7-битно ASCII кодирање, с тим што се знаци са ASCII кодом већим од 127 замењују знаком једнакости и кодом знака израженим помоћу две хексадецималне цифре.

Електронска пошта Када постоји добар разлог да се за кодирање бинарних података не користи ниједан од ова два система, онда се у заглављу Content-Transfer-Encoding: може задати систем кодирања који дефинише сам корисник.

Content-Type: video/mpeg
Електронска пошта Заглављем Content-Type: зада је се врста тела поруке. Документом RFC 2045 дефинисано је седам типова, а сваки има један или више подтипова. Тип се од подтипа раздваја косом цртом: Content-Type: video/mpeg

Електронска пошта Подтип мора да се зада у заглављу.
Првобитна листа типова и подтипова (а додати су и многи други) дата је у табели.

Електронска пошта Систем преноса порука бави се упућивањем поруке од пошиљаоца до примаоца. Најједноставније је да се претходно успостави веза између изворног и одредишног рачунара. Постоје ситуације и када то не иде.

Електронска пошта Е-пошта се на Интернету испоручује тако што изворни рачунар успостави TCP везу са портом 25 одредишног рачунара. На том порту се ослушкује системска поштанска услуга која разуме једноставан протокол за пренос електронске поште (Simple Mail Transfer Protocol – SMTP).

Електронска пошта Ова услуга прихвата успостављање веза и копира поруке са њих у одговарајуће поштанске сандучиће. Ако се порука не може испоручити, пошиљаоцу се враћа извешај о грешци с првим делом неиспоручене поруке.

Електронска пошта Ради се о једноставном текстуалном протоколу:
Пошто успостави TCP везу са портом 25, пошиљалац, радећи као клијент, чека да прво проговори прималац који ради као сервер. Сервер почиње тако што шаље ред текста у коме се представља и саопштава да ли је спреман да прими поруку. Ако није спреман, клијент раскида везу и касније поново покушава да је успостави. Ако је сервер спреман да прими поруку, клијент саопштава од кога је порука о коме је намењена.

Електронска пошта Ако такав прималац постоји на одредишту, сервер даке клијенту зелено светло да пошаље поруку. Потом клијент шаље поруку и сервер је потврђује. (није потребно израчунавање контролних сума, јер TCP обезбеђује поуздан ток бајтова). Ако постоји још порука и оне се шаљу тада. Када се размене све поруке у оба смера, веза се раскида.

Електронска пошта Иако је SMTP добро дефинисан могу да се јави и проблеми: Дужина порука – неке старе реализације не могу да обраде поруке дуже од 64kB. Ако клијент и сервер имају различито подешене тајмере, један од њих може да одустане усред посла. Да би се неки проблеми превазишли дефинисан је проширени протокол SMTP. Клијент који жели да га користи, уместо HELO, шаље EHLO.

Електронска пошта Шта се дешава ако потенцијални прималац није тренутно на вези па не може да се успостави TCP веза? Једно решење је да агент за пренос порука на рачунару даваоца Интернет услуга прихвата пошту за своје кориснике и да је смешта у њихове поштанске сандучиће. Агент може да буде на вези 24 сата па му се пошта може слати у свако доба.

Електронска пошта Али, како да корисник преузме своју пошту од агента за пренос порука на рачунару даваоца Интернет услуга? И ту је нађено решење у виду новог протокола који корисничким агентима за пренос порука (на њиховим PC рачунарима) омогућава да ступе у везу са агентом за пренос порука на рачунару даваоца Интернет услуга и да одатле копирају пристигле поруке.

Електронска пошта Један такав протокол је тзв. поштански протокол верзије 3 (Post Office Protocol Version 3 – POP3) који је описан у RFC документу 1939.

Електронска пошта Ситуација у којој су и пошиљалац и прималац морали стално да буду на Интернету приказана је на слици (а). Ситуација у којој је пошиљалац (тренутно) на мрежи, али прималац није, приказана је на слици (б).

Електронска пошта Протокол POP3 се активира када корисник покрене свој читач поште. Читач поште позива даваоца Интернет услуга (осим ако је веза већ успостављена) и успоставља TCP везу са агентом за пренос порука на порту 110. По успостављању везе протокол пролази редом кроз следеће фазе: Овлашћивање. Трансакције. Ажурирање.

Електронска пошта У фази овлашћивања (authorization) корисник мора да се пријави. У фази трансакција (transactions) корисник преузима своју пошту и обележава је за брисање из поштанског сандучета. У фази ажурирања (update) бришу се обележене поруке.

telnet posta.davalac.com 110
Електронска пошта telnet posta.davalac.com 110

Електронска пошта Током фазе овлашћивања клијент шаље своје корисничко име и лозинку. После успешног пријављивања, клијент може да пошаље команду LIST на коју сервер одговара списком садржаја поштанског сандучета, наводећи дужину сваке поруке у посебном реду. Списак се завршава тачком.

Електронска пошта Затим корисник може да преузима поруке командома RETR и да их означава за брисање командом DELE. Када преузме све поруке (и можда их означи за брисање), клијент издаје команду QUIT, на коју сервер из фазе трансакција прелази у фазу ажурирања. Када сервер обрише све поруке, он шаље одговор да је извршио наложено и раскида TCP везу.

Електронска пошта Иако протокол POP3 омогућава да се са сервера преузме копија једне или више порука а да при том оригинали остану на серверу, већина програма за е-пошту само преузме сву пошту и испразни поштанско сандуче. Тада су једине копије порука оне на корисниковом диску.

WEB – глобална рачунарска мрежа
Глобална рачунарска мрежа (World Wide Web – WWW) представља структуру намењену за приступање повезаним документима на милион рачунара широм Интернета. Током само једне деценије она је, од алатке за размену података у области физике брзих честица, еволуирала у апликацију која милионима људи представља синоним за Интернет.

Популарност Веба потиче од богатог графичког корисничког окружења у коме се и почетници лако сналазе и обиљу информација које нуди о свим могућим темама.

Веб је зачет у CERN-у где постоји више акцелератора на којима тимови научника из европских земаља врше истраживања из области физике брзих честица. Веб је израстао из потребе за перманентном сарадњом међународних тимова на размењивању извештаја, планова, цртежа, фотографија и других докумената.

Мрежу повезаних докумената први је предложио физичар Тим Бернерс-Ли из CERN-a. Осамнаест месеци касније, пуштен је у рад први (текстуални) прототип такве мреже. Децембра на конференцији Hypertext ’91, одржаној у Сан Антонију, приказана је прва јавна демонстрација.

Са гледишта корисника, Веб је огромна глобална збирка докумената званих Веб стране (Web pages). На свакој страни могу бити хипервезе (hyperlinks) ка другим странама било где у свету.

Могућност да једна страна указује на другу, данас познату као хипертекст (hypertext), смислио је Ваневар Буш, професор електронике на MIT-у и то још године.

Стране се гледају помоћу програма званог читач (browser), чији су популарни примери Netscape Navigator и Microsoft Internet Explorer.

Читач приказује Веб страну на клијентском рачунару. Када корисник притисне ред текста који је повезан са страном на серверу abcd.com, читач следи хипервезу тако што му шаље захтев за ту страну. Када страна стигне она се приказује. Ако ова страна има хипервезу ка страни на серверу xyz.com, и корисник је притисне, читач тада шаље захтев том рачунару итд.

Читач је програм који може да прикаже Веб страну и да ''осети'' када се на њој мишем притискају одређене ставке. Када корисник изабере ставку, читач следи хипервезу и приказује одабрану страну. Према томе, уграђена хипервеза мора на неки начин да указује на ту страну. Свака страна на Вебу има тзв. јединствену адресу ресурса (Uniform Resource Locator – URL).

URL адреса састоји из три дела: имена протокола (http), DNS имена рачунара на коме се страница налази ( и (обично) имена датотеке са страном (products.html).

Када корисник притисне хипервезу, читач предузима низ корака да би преузео одабрану страну. Претпоставимо да корисник претражује Веб и да је на страни и Интернет телефонији пронашао везу ка матичној страни организације ITU (

Читач одређује URL (на основу онога што је корисник изабрао). Читач од DNS сервера тражи IP адресу рачунара DNS сервер одговара IP адресом Читач успоставља TCP везу са портом 80 на рачунару

Читач упућује зактев за датотеком /home/index.html. Сервер шаље датотеку /home/index.html. TCP веза се раскида. Читач приказује сав текст датотеке /home/index.html. Читач преузима и приказује све слике у овој датотеци.

Када корисник упише URL адресу или притисне хипертекст на Веб страни, читач анализира адресу и њен део између и следеће косе црте и тумачи као DNS чију IP адресу треба наћи. Добивши IP адресу сервера, читач успоставља TCP везу са његовим портом 80, а затим му шаље команду која садржи остатак URL адресе – име датотеке на том серверу. Сервер тада враћа датотеку читачу и овај је приказује.

Кораци које Веб сервер предузима су: Прихватање TCP везе са клијентом (читачем). Добијање имена захтеване датотеке. Преузимање датотеке (са диска). Слање датотеке клијенту. Раскидање TCP везе.

Сваку Веб страну јединствено одредђује ( и име и локацију) URL адреса. URL адреса се састоји од три дела: Протокола, DNS имена рачунара, Имена стране.

Слој апликација DNS – систем именовања домена Електронска пошта

Similar presentations

Presentation on theme: "Слој апликација DNS – систем именовања домена Електронска пошта"— Presentation transcript:

Similar presentations

About project

Feedback

Log in

Auth with social network:

Слој апликација DNS – систем именовања домена Електронска пошта

Similar presentations

Presentation on theme: "Слој апликација DNS – систем именовања домена Електронска пошта"— Presentation transcript:

Similar presentations

About project

Feedback