1. СУБЈЕКТИВНЕ ГРАНИЦЕ АРБИТРАЖНОГ СПОРАЗУМА
Опште је правило да арбитражни споразум дејствује само између субјеката који су га закључили.
Међутим, будући да овај споразум спада у групу преносивих уговора, путем универзалне сукцесије у погледу главног уговора, до које може доћи смрћу физичког лица, односно спајањем, припајањем или поделом правног лица, поред сукцесије у правним односима из главног уговора, долази и до преношења права и обавеза из арбитражног споразума на друга лица.

2. Када је у питању сингуларна сукцесија у погледу главног уговора, споразум о арбитражи остаје на снази и у случају уступања (цесије) уговора и потраживања, као и у случају суброгације и у другим случајевима преноса потраживања, осим ако није другачије уговорено.

3. Овде су важни и уговорни односи који обухватају више од два учесника, који су све учесталији у међународном промету.
Они стварају низ специфичних проблема везаних за арбитражно решавање спорова који из њих потичу, за које парнична процедура најчешће има одговарајућа решења, али не и арбитража.

4. Ако се као пример узме уговор на чије се обе стране појављују уговорни конзорцијуми који немају посебан правни субјективитет, и који су састављени од правних субјеката из различитих држава, у реализацији овог уговора, или у вези са тим, спорови могу настати између различитих учесника.
Чак и у ситуацији када сви субјекти на једној страни желе да покрену арбитражни поступак против свих учесника трансакције на другој, веома се често јављају проблеми.

5. Може се догодити, на пример, да субјекти на страни туженог не желе да именују заједничког арбитара.
Тада настаје проблем у вези са конституисањем арбитражног трибунала.

6. Много је компликованија ситуација у којој само један или неки од више учесника трансакције на једној уговорној страни желе да покрену арбитражу против само једног или више, али не свих, субјеката на другој страни.
Ове ситуације намећу бројна питања на која није лако наћи одговоре.

7. АРБИТРАБИЛНОСТ И ПОВРЕДА ПРАВИЛА О АРБИТРАБИЛНОСТИ
Слобода уговарања арбитражног решавања спорова није неограничена.
Допуштеност уговарања арбитраже се ограничава на одређене врсте спорова и уговараче одређених својстава.

8. Подобност спора за решавање применом арбитраже назива се арбитрабилност.
Српски законодавац домен примене арбитраже уређује одредбама о арбитрабилности, садржаним у члану 5 Закона о арбитражи.

9. Према питању врсте спорова чије је решавање применом арбитраже допуштено, српски законодавац се одредио одредбом става 1 поменутог члана тако што је нормирао да се овај метод може уговорити за решавање имовинских спорова о правима којима странке слободно располажу, изузев спорова за које је предвиђена искључива надлежност државног суда.

10. У погледу субјеката који су овлашћени да за решавање својих спорова искључе надлежност државног и уговоре јурисдикцију арбитражног суда, Закон, у одредби другог става члана 5, предвиђа да свако физичко и правно лице може да уговори арбитражу, укључујући и државу, њене органе, установе и предузећа у којима она има својинско учешће.

11. Ако изузмемо државне органе, суштински исто значење има и одредба садржана у наредном ставу истог члана према којем арбитражу може да уговори свако ко, у складу са одредбама закона који уређује парнични поступак, има способност да буде странка у поступку.

12. Повреде правила о арбитрабилности, које је у арбитражном поступку учинио арбитражни суд, санкционишу државни судови који врше контролу арбитражних одлука у поступку по тужби за поништај арбитражне одлуке, односно у поступку признања и извршења стране арбитражне одлуке.

13. Према одредби члана 58 Закона о арбитражи, суд ће изрећи поништај арбитражне одлуке и ако утврди да „по праву Републике предмет спора није подобан за арбитражу”.
У поступку признања и извршења стране арбитражне одлуке, са друге стране, разликују се две ситуације:
када спор није арбитрабилан по праву меродавном према арбитражном споразуму или по праву државе у којој је арбитражна одлука донесена; и
када спор није арбитрабилан по домаћем праву.

14. У првом случају, примениће се одредба члана 66 став 1 тачка 1 Закона о арбитражи која предвиђа да се „признање и извршење стране арбитражне одлуке може одбити, на захтев странке против које се оно тражи, само ако та странка поднесе доказ да споразум о арбитражи није пуноважан по праву које су странке споразумом одредиле или по праву државе у којој је та одлука донета...”.

15. У другом случају примењује се одредба става 2 тачка 1 истог члана према којој ће “надлежни суд одбити признање и извршење арбитражне одлуке ако утврди да по праву Републике предмет спора није подобан за арбитражу...”
Могућност одбијања признања и извршења на основу оба критеријума у складу је са међународним стандардима.

16. Дакле, слобода арбитражног решавања спорова ограничена је како у погледу врсте спорова тако и с обзиром на својства уговарача.
У погледу врсте спорова, ова слобода лимитирана је, са једне стране, одређивањем спорова који се могу решавати применом арбитраже, а са друге стране прописивањем искључиве надлежности државних судова за одређене врсте спороава.

17. Управо према карактеру постављених ограничења, теорија арбитражног права конструисала је три вида арбитрабилности:
Арбитрабилност ratione materiae
Арбитрабилност ratione jurisdictionis
Арбитрабилност ratione personae

18. Арбитрабилност ratione materiae
Овај вид арбитрабилности одређује допуштеност уговарања арбитраже имајући у виду својства спора, и представља подобност самог спора да се о њему одлучује у арбитражном поступку.
Према постојећем решењу нашег права, арбитрабилни су спорови из правних односа којима субјекти слободно располажу, док је у претходно важећим прописима круг арбитрабилних спорова био одређен формулацијом “спорови о којима је могуће закључити поравнање”.

19. Универзална тенденција савременог арбитражног права јесте да се домен арбитрабилности ratione materiae шири, што је у складу са проарбитражном политиком за коју се већина држава залаже.
На тој линији је и решење Правилника Спољнотрговинске арбитраже при Привредној комори Србије, који предвиђа надлежност арбитражног суда ове институције за решавање следећих спорова:

20. 1) у вези бродова и ваздухоплова, односно међународне спорове на које се примењује ваздухопловно и пловидбено право,
2) из уговора о оснивању предузећа и других облика организовања у мешовитој својини,
3) из уговора о страним улагањима,
4) из уговора о концесији,
5) из уговора о правима интелектуалне својине (ауторска и сродна права, права индустријске својине, правна заштита know-how, права из области нелојалне конкуренције) и спорове о заштити фирме,
6) и других спорова из међународних пословних односа.

21. Арбитрабилност ratione jurisdictionis
Овај сегмент арбитрабилности може се посматрати као коректив арбитрабилности ratione materiae.
Обе врсте арбитрабилности Законом су начелно уређене јединственом одредбом, садржаном у једној реченици, у којој се део који гласи “... осим за спорове за које је предвиђена искључива надлежност суда” односи управо на арбитрабилност ratione jurisdictionis.

22. Искључиву надлежност државног суда за одређене спорове, између осталих предвиђа и Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља
одређени брачни спорови,
спорови за утврђење или оспоравање очинства или материнства,
спорови о чувању, подизању и васпитавању деце која су под родитељским старањем,
о давању дозволе за ступање у брак,

23. када се ради о расправљању непокретне заоставштине која се налази на територији Србије,
спорови о праву својине и другим стварним правима на непокретностима,
због сметања државине,
у вези закупних и најамних односа на непокретностима,
спорови против државе из односа са војним јединицама,
као и спорови поводом судског или административног извршења, односно у току и поводом стечајног поступка.

24. Искључиву надлежност државних судова одређују и
Закон о поморској и унутрашњој пловидби, као и
Конвенција о превозу робе железницом,
Конвенција о превозу путника и пртљага железницом,
Конвенција о грађанској одговорности за нуклеарне штете и сл.

25. Арбитрабилност ratione personae
Ова врста арбитрабилности односи се на својства потписника арбитражног споразума.
У нашој земљи, према решењима раније примењиваног Закона о парничном поступку, за домаћа физичка и правна лица постојало је ограничење да за своје међусобне спорове могу уговарати искључиво институционалну арбитражу.

26. На интернационалном плану и данас постоје бројна ограничења која се тичу својстава потписника арбитражног споразума.
Тако, неке конвенције и аутономни извори који регулишу међународну арбитражу ограничавају домен своје примене на спорове у којима стране имају домициле или боравишта у различитим државама.

27. Са друге стране, неким изворима ограничава се могућност да странке арбитражног поступка буду правна лица јавног права.
Тако је и Европска конвенција предвидела могућност стављања резерве у овом смислу, али наша земља није искористила могућност ограничења примене ове Конвенције на арбитражно решавање искључиво оних спорова у којима су стране приватноправни субјекти.

28. Начелно, по питању подобности државе да буде странка арбитражног поступка, сматра се да се она, закључењем арбитражног споразума, одрекла имунитета од јурисдикције арбитражног суда.
И према нашем Закону о арбитражи, арбитражу може уговорити свако физичко и правно лице, укључујући и државу, њене органе, установе и предузећа у којима она има својинско учешће, односно свако ко у складу са одредбама закона који уређује парнични поступак има способност да буде странка у поступку.